Trgao sam se. Svojim usnama od svile skupljala mi je kapi hladnog, uplašenog znoja. Čelo puno suvih bora neverstva. I dalje gladan greha, ne znam za mir.
Predstavljam se istim imenom, ali ga drugačije izgovaram. Prljav sam zbog same pomisli da sam prevario. Prljav sam jer sam prevario.
“Zvala te je dok si spavao.”
“Znam.”
“Ne mogu da nađem brus. Gde mi je brus?”
“Lep je, baš seksi. On ti ga je kupio?”
“Čemu to pitanje? Stvarno želiš da znaš?”
“Ne.”
Našla je deo izgubljenog veša, crnog i čipkanog kao što je i tajna koju od ovog trena sa sobom ceo život ima da nosi. Ne razmenjuju se reči, ali ni poljupci. Tupi pogledi u prazno pritiskaju misli u kovčegu bludi. Katanac ne pušta razum.
“Žurim, moram brzo da se spremim. Baš je bilo dobro danas. Cela sam bridila.”
“Pazi da nešto ne zaboraviš.”
“Šta, tebi nije bilo dobro?”
“Bilo je okej.”
“Samo da znaš, videla sam je. I nije neka riba.”
Okrenula se i otišla. Nije zalupila vratima, nije ništa zaboravila. Otvorio sam prozor da izluftiram sobu od nesnosnog smrada zabranjene strasti.
Prsti mi i dalje mirišu na nju.
Prljav sam zbog same pomisli da sam prevario
Telefon opet zvoni, samo ja ne spavam. Budan sam i stojim na raskrsnici, sa malom sudbinom pod miškom. Čekam zeleno, prelazim uvek na crveno.
“Mila, ti si?” – javljam se uspavanim glasom.
“Dragi, pa ljubavi, zvala sam te već! Još spavaš? Spremila sam se, idem sa onom koleginicom do faksa, pa posle da pogledam u gradu neki poklon za Natašu. Idemo večeras na rođendan?”
“Da. Ljubim te, čujemo se kasnije.” – kratko, hladno, odsečno.
Gledam svoj odraz u ogledalu. Nije mi prvi put da varam. Ne ponosim se, ali tako je. Sebe nikada ne lažem – znam kada volim, kada ne volim, znam kada sam sa nekom samo zbog seksa, znam kada je dosta. A šta onda ne znam?
Ne znam cenu preljube. Koliko košta preljuba?
Gledam se i dalje u ogledalo. Kod mene je svaka preljuba bila jeftina. Ili mi se samo čini? Da li je neka ikada saznala da sam je prevario? Opet zvoni telefon. I dalje mi prsti mirišu na ljubavnicu.
“Samo da znaš, on mi je kupio taj veš. Eto, zadovoljan?”
“Šta god. Nego, zašto ga varaš?”
“Nemoj mi reći da si se jutros probudio sa krivicom. Ti? Smešan si.”
“Ja?”
“Znaš zašto ga varam? Zato što me ne gleda dok je u meni!”
“Samo zato?”
“Samo. Zato.”
Isključio sam mobilni. Proleće je, popiću jedno pivo na terasi.
Dorćol. “Baš neki veliki stan ima ova Nataša!” – konstatovao sam unutrašnjim glasom dok sam se probijao kroz hrpu minića, dolče gabani (Dolce & Gabbana) i plastičnog cveća u kosi.
Moja devojka razgovara sa koleginicama sa faksa i čini mi se da uživa. Po načinu na koji im se prsti uvijaju oko čaša belog vina, a usne bubre od izgovorenih reči – jasno mi je da pričaju o nekim tipovima. Neka pričaju, nema razloga da budem ljubomoran.
Koliko ženskih nogu ovde ima, čoveče! Gde god da se okrenem, neki izvajani list me mami. Nije, bre, fer! Ali, ako! Odoleću svakoj nozi, mogu ja to!
Eh, kad bi samo moja devojka znala kolika je cena vernosti. Po meni – preterano visoka!
Na svakom zidu je nevidljivim slovima pisalo “Devojke zabranjene, pušenje i alkohol dozvoljeni!”.
Prilazim kućnom šanku, uzimam lozu i kolutam očima, buljim u patos, izigravam budalu, ne privlačim pažnju. Ubijam se s predumišljajem. A za to vreme na kraju stana…
On je guta pogledom, ona odobrava. On je bacio udicu, ona se upecala. On je želi, ona njega još više.
Treća čašica loze polako klizi – vrelina u želudcu, gorčina u grlu. Ustajem, vreme je da ne sedim više sam. Ljubi mi se.
“Nataša, da li si videla svoju koleginicu?” – zadržavam jednom rukom svoj zadah, dok drugom simuliram ispijanje alkohola.
“Tamo je, priča sa mojim bratom”.
Nisam jedan od onih ljubomornih tipova. Nisam jedan od onih. Nisam.
Ali šta koji k.., njegova ruka traži oko njenog struka?! Šta ima da se kikoću dok mu skida mrvicu od sira sa revera?! Uzima joj broj telefona?! Da neće da uče zajedno?!
Namrgođen i zajapuren prilazim, bez reči je odvlačim u sobu i oblačimo kapute. Ne pričamo. Zna ona zašto sam besan kao ris, zna ona koliko je sati. Bez pozdravljanja izlećemo napolje. Lift je pokvaren, spuštamo se besom sa šestog sprata. Brže je, ali ne i sigurnije.
Istrčali smo iz zgrade i ne osvrćući se, kao pokisli tasmanijski đavo izustih: “Znači, tako?”
U zabiberenom pozerskom stavu iznerviranog derišta čekao sam odgovor.
Na optuženičkoj klupi, izložena osudi pogleda koji neće nikada zaspati, odgovorila
je:
“Imam utisak da bi me gledao dok je u meni, za razliku od tebe. Marko, ja te varam, bre!”
Nasmejao sam se. Laknulo mi je.
“Ja tebe ne.” – slagao sam je po poslednji put, okrenuo se i prešao ulicu. Da, na crveno, kao i uvek.
Više se nismo sreli, ali od tog dana sam zaista počeo da ih gledam. Tog dana sam progledao.
Marko ”Radoja” Radovanac, beogradska skitnica, u stalnoj potrazi za novom idejom. Glavno oruđe – reč, najbolji prijatelj – emocija. Sve više od navedenog bi zahtevalo cenzuru i obaveznu psihijatrijsku analizu.
