Ne žele sve žene da imaju uspešnu karijeru. Neke sanjaju o velikoj porodici u kojoj će imati priliku da u svakom trenutku budu pored svoje dece i da im se u potpunosti posvete. Svaki izbor je dobar ako vam prija. Prvi korak u stvaranju sveta u kome ćete biti srećne jeste da otkrijete kako razmišljate i šta stvarno želite.

I onda nema problema, bar dok ne dođemo do treće kategorije, one koja želi sve. Samo jednom dobijemo šansu da na ovoj planeti pokažemo svoje mogućnosti i šta ako ne želimo ništa da propustimo? Poljubac dece za laku noć i čitanje “Uspavane lepotice” uveče, a menjanje sveta ujutru – zašto nikako ne uspevamo da odgovorimo na taj izazov?

Drage moje, krenimo prvo od sebe. Verujete li vi da možete ili ste odustale već na početku? Čega se bojimo? Bojimo se da prihvatimo da ćemo morati da žongliramo i da će ponekad loptica ispasti. Možda samo jednom ili dvaput od 1,000 pokušaja, ali to onda nije dovoljno savršeno, zar ne?

zene karijera Pretpostavke kojima žene koče svoju ambiciju

Možemo li da imamo sve?

Koje su to pretpostavke kojima sebi zatvaramo vrata uspeha pre nego što do promaje uopšte i dođe:

“Cela kuća je na meni!”

Jedino u domaćinstvima gde žena zaista ima dvostruku ulogu, tj. odgaja decu sama, moguće je prihvatiti ovu izjavu i ne iskočiti kroz prozor. Bez karikiranja, objasnila bih situaciju ovako – Ako fizički nemate na koga da se oslonite, onda morate same da kuvate, perete, čistite, vodite decu u školu, pravdate časove, plaćate račune, idete na roditeljske sastanke… I to je donekle razumljivo. Zašto kažem donekle? Zato što sa toliko godina koliko imam i dalje čujem od svoje majke nemoj ti, ja ću brže. Istina je da, kada perem sudove, trošim vode kao slon kad se kupa, ali to nije razlog da pokušate sve da uradite same. Podelite odgovornosti ako su deca dovoljno odrasla. Mogu da izbace đubre, sklone svoje stvari, igračke… Olakšaćete sebi, a i njima ćete učiniti uslugu.

Druga slika je ona u kojoj imate partnera. Tada nemate opravdanja. Vaša rečenica treba da glasi: “Oboje smo odgovorni za ovu porodicu”, i time vam da mogućnosti za koje do juče niste ni znale da postoje. – Moja karijera je jednako važna koliko i tvoja. – Ja volim svoj posao koliko i ti svoj. Ako se tako postavite, naći ćete rešenje. Bilo da se radi o tome da ćete podeliti obaveze, odustati od nekih aktivnosti, naučiti decu da sama spreme užinu za školu i stave sudove u mašinu… Ono što treba da shvatite jeste da menjanjem organizacije ne menjate strukturu nego činite članove samostalnijim.

“Moram da budem savršena u svemu što radim i nisam dovoljno dobra!”

Perfekcionizam je ujedno i mana i kvalitet mnogih žena. Postavljanje visokih ciljeva jeste zdravo i podstiče da više učite, više radite, obratite pažnju na detalje, posmatrate stvari iz različitih perspektiva, ali i da se slomite pod teretom zadataka koje ste sebi postavili. Znate priču o Atlasu. Razlika između njega i vas je u tome što ste vi sebi stavili svet na leđa.

Najveće zlo je kombinacija ova dva principa, tj. ponor u koji se bacate ako stalno od sebe tražite više, a pažnju isključivo usmeravate na ono što je loše. Upravo ta nerealna samokritičnost sprečava vas da tražite povišicu, bolje radno mesto ili nove odgovornosti. Ne osećate se spremno jer treba usavršiti još toliko sitnica, naučiti još neke začkoljice, vladati novim programima… A i lakše je tu gde jeste. Bolje prvi u selu, nego…

Na taj način verovatno nikada nećete ispuniti svoja očekivanja i uvek ćete imati nešto sebi da prigovorite, što će postepeno gasiti vaše samopouzdanje sve dok jednom ne prestanete da se nadate. Isti posao narednih 20 godina ili više… A oko vas će pljuštati unapređenja, često će to biti muške kolege, one koje toliko dugo znate i ponekad se upitate: Od svih ljudi – on? Odgovoriću vam, iako je pitanje retoričko: On je pokazao da želi.

S druge strane, ako prihvatite da je svaki čovek jedinka koja se do kraja razvija na razne načine i da smo svi uvek u procesu obrade, uvidećete da je najvažnije da ste spremne da rastete. Prljava dnevna soba ili neopran veš nisu znak jednog poraza nego druge pobede.

“Bojim se da pregovaram bez dozvole”

Poslednji posao sam napustila mašući belom maramicom. Na unutrašnjoj strani je bila nacrtana sekira. Neispunjena obećanja, zaboravljeni dogovori i promena planova koji su već bili zabeleženi u kalendar izluđivali su me. Svi su se ticali mog napretka. Ali šta je važno u toj priči? Otišla sam sporazumno, bez dreke, vike, pritisaka i nagađanja. Podvucite poslednju reč. Da, nisam se nagađala. A sada znam da je trebalo. Osećala sam da, kao što to toliko mnogo žena oseća, nemam dozvolu da pregovaram, da je to zabranjeno i neumesno.

Zašto je to tako? Zato što se bojimo da će taj potez biti shvaćen kao deo agresivnog i navalentnog stava. Sa druge strane, ako nam je negde, bar onim mikroskopsko-bankarskim slovima naznačeno da je plaćanje po dogovoru, zagrišćemo. Jer je dozvoljeno.

A čekanje… lepo je u pesmama, romantično i melanholično. U poslovnom okruženju stavlja vas u poziciju u kojoj čekate da svet samoinicijativno počne da krene da ceni vaše kvalitete i da se vlasnik sa iskrenim osmehom odrekne svog parčeta kolača – u toj verziji fali još samo da se bundeva pretvori u kočiju.

Zato zaboravite na čekanje i tražite da vaš rad bude plaćen u skladu sa vašim vrednostima. Ne više, ali ni manje. Surova, ali svakako tačna je i činjenica da nas ljudi obično cene onoliko koliko mi sami procenimo.

“Ako poštujem pravila, poštovaće me”

Posledica vaspitanja ili načina na koji društvo vidi ulogu žene, navikle smo se da budemo poslušne. Setite se samo ko su bili najbolji učenici u osnovnoj školi. Dok su dečaci skakali po hodnicima i učili samo ono što ih zanima, devojčice su težile da kući donesu petice i budu pohvaljene. Naravno, zagazismo u generalizaciju, ali problem sa opštim mestima jeste što su ponavljanjem postala opšta. I pored razvoja i novog okruženja, neke navike su ostale. Sledimo instrukcije koje šefovi daju, ponekad mislimo da bi neke stvari mogle biti drugačije urađene, ali stanemo jer postoji tih nekoliko reči koje vam se zalepe kao puter za tiganj ako previše tražite ili predlažete: napadna, džangrizava, a brzinom putnika koji je video BusPlus kontrolora prikačiće vam se i neke druge, malo oštrije reči u vezi sa vašim reproduktivnim sistemom. Ako neprekidno imate na umu da su pravila stepenice do uspeha, pašćete na meku stranu svojih leđa. Sve novo i bolje nastalo je rušeći ono staro. Umesto da pognete glavu, zauzmite se za sebe, pitajte ono što vas interesuje, cenite svoj rad i istaknite ga.

Vi ste mašinovođa, a vaši uspesi su vagoni koji mogu da vas prate gde god da krenete, ili možete da odlučite da ih otkačite.

Ne dozvolite da budete prepreka sopstvenoj sreći. Najpre zasadite klicu slobode u svojoj glavi, a onda, kada krene da raste, dajte joj dovoljno svetla da se razgrana.

Izvor fotografija: m.metro.us, telegraph.co.uk


Vesna Marić

Editors choice