Jun je mesec kad menjam svoj status na Facebook-u u “u vezi sa junskim ispitnim rokom“. Noćna mora svakog studenta, pored knjiga veličine i težine betonskog bloka, je i borba “prsa u prsa“ protiv vreline pustinje u sred Beograda. Vrućina je upravo postala sluga uništenja Univerzumu i peti jahač Apokalipse. Ona na sebe nadovezuje još jedan faktor, u stilu “nesreća nikad ne dolazi sama“, a to je svima omiljeno nužno zlo – gradski prevoz. Moderne naprave za mučenje više ljudi na istom mestu, pitam se ko je glavni “boss“ tog preduzeća?! U svakom slučaju, gomila knjiga u mom rancu čini da izgledam kao kornjača, bus prilazi, otvaraju se vrata i divan miomiris znoja i nekupanja me obavija i uvlači u svoje odaje opštepoznate kao gradski autobus, i on napokon kreće. Podnošljivije je kada se bus kreće, ali semafori su caka, kada bus stane usled crvenog svetla ili ljudi koji pretrčavaju ulicu, uhvatim puno vaduha, zadržavam ga, kao kad ronim, što duže mogu, čak i ako to podrazumeva novinarski članak “Ugušila se u javnom prevozu zadržavajući dah iz nepoznatih razloga“. Moj apel industriji sapuna i dezodoranasa je sledeći – pri ulasku u bus, dajte ljudima uzorke svojih proizvoda sa uputstvom odštampanim VELIKIM slovima i spasićete živote milionima ljudi, uključujući i moj.

Uspevam nekako da sednem, zalepim leđa i pozadinu za stolicu koja se topi i očekujem čudo “Molim te Bože, da moj parfem uspe da napravi mirišljavi oblak oko mene i sačuva me od ružnih mirisa svake vrste – to se odnosi i na kolonjsku vodu“. I čuda se dešavaju! Pored mene se smešta devojka sa divnim, divnim parfemom, da poželim da joj se zahvalim što mi je spasila život, ali, ne, ne, to bi bilo čudno … Dok šklopocija nastavlja da drnda tako jako da ne čujem sopstvene misli, iza mene ipak uspevam da čujem dva sredovečna glasa: “Prevarila muža? Nikad! Ali imala sam prilike kada …“ Hmmmm … Tina, Tina, zar te nisu naučili da je prisluškivanje BAD, BAD THING, kako reče Kris Ajzak (Chris Isaak). Koliko sam ja uspela da shvatim kroz istoriju, prisluškivanje je uvek dovodilo do velikih, krucijalnih otkrića, zar ne?

Elem, Beti Vajt (Betty White) i Suzan Bojl (Susane Boyle) sa narandžastom kosom pričale su o prevari u svojim osamdesetim godinama, a uvek treba slušati priče iz davnina. Samo, nisam bila pripremljena na ono što ću čuti. Beti Vajt je radila kao vojna medicinska sestra, a crnogorski Klerk Gebl (Clark Gable), tako se ona izrazila, bio je vojnik, što me podseti na film “Perl Harbur“, ali dobro. Bili su mladi i zaljubljeni, on je bio njena prva ljubav i kako to obično biva sa prvim ljubavima, imaju nepogrešivu sposobnost da vas zavedu, pa ostave, a vi se posle snalazite kako znate i umete. Kraj vojnog roka i “he pop the question“ (američki izraz za važna životna pitanja) – da li ona hoće da bude njegova, tako se u prošlim vremenima insinuiralo na brak. Da li zbog same važnosti pitanja, straha šta će joj konzervativni roditelji reći ili nečeg drugog, naša junakinja ga je odbila i trčeći sa suzama u očima napustila prostoriju. Posle dan-dva čekanja da se Beti predosmisli, Klerk je otišao.

Nastavila je dalje, i kako to obično biva, pronašla je pravu ljubav posle određenog vremena, udala se za njega i ostala trudna. Klerk Gebl je bio u podsvesti, u sićušnom ćošku nekog dela mozga, u fajlu “neprežaljeno i nikad zaboravljeno“. Ne čitate pažljivo, podsvesti, rekoh, ne svesti! Trudna je otišla na redovan pregled i posle nekog vremena začula je prozivanje svog imena, instinktivno je krenula prema vratima doktorove sobe, kad se kao neko priviđenje ispred nje stvorio Klerk Gebl lično! Beti je rekla da nikad bliže umiranju od sreće ili tuge što ga vidi, nije bila, a da se to desilo, nikada ne bi bila dostojnija raja, nego tad, gledajući ga kako istrčava pred nju kao zaboravljena omiljena majica ponovo nađena u ormanu (moja opaska, ne njena).

Otišli su na piće, on ju je zadirkivao da se ugojila, a ona mu je uzvraćala da on izgleda kao da je stariji od Pape. Ispričala mu je ceo svoj život, ko joj je muž, čime se bavi, ne dodajući pritom pečat ličnih osećanja. Kao i onda, pogledao ju je pravo u oči, blago uhvatio za ruku i rekao: “Hoćeš li da pobegneš sa mnom u Danilovgrad i da budeš moja do kraja života?“ Brzinom munje istrgla je ruku iz njegovog stiska, nekontrolisano počela da se trese i da priča nepovezano kako je ona sad udata, ima muža i trudna je, kako ga nije sramota to da je pita i da ne želi ništa sa njim. Opet je pobegla iz prostorije u kojoj se nalazi on, iz njegovog života i priče etiketirane kao njihove. Kaže da se ne seća ulica kojima je išla, misli koje su joj kao vrtlog prolazile kroz glavu, ljudi koje je sretala … I sada, posle toliko godina, osećaj je isti, samo njega više nema. Čula je da se nikad nije oženio, nije imao dece i javili su joj telegramom kada je umro. Možda je preskočila da kaže da je tog dana otišla u crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu i zapalila sveću ludoj, maloj stvarčici zvanoj Ljubav. Beti je priču završila uzdahom i rečenicom: “Nekom majka, nekom maćeha …“.

Užasno glasno škripanje vrata trgnulo me je, skočila sam na noge lagane i izjurila iz busa, jer je bila moja stanica. Svo vreme progonila su me pitanja “Zašto? Zašto nije pobegla sa njim, pre muža i dece? A, zašto nije?“. Lupila sam se po glavi i shvatila da ovo može i da se objavi, da time kažem nekome/nekoj sledeće: zamislite vrlo preteći ton u mom glasu “Hello?! Buđenjeee!!! Da li želiš da nešto takvo – crveno, crno, plavo, visko, nisko, nabildovano, zgodno, nezgodno, sa plavim, zelenim, crnim, braon očima – odleprša zbog tvoje nepromišljenosti i ludila? Koliko puta nam padne sa neba druga šansa? Možda nikad! Jesi li čuo, da, da, ti momče, da je žena kao ograda, ako je redovno ne krešeš, ode kod komšije? Ili ti, devojko, znaš li koliko je teško naći muškarca za sebe, ono kao MUŠKO BIĆE samo za tebe, jer na jednog muškarca ide čak tri žene, pa ko prvi muškarcu, njen muž? Ne znaš? Ne znate? E, pa ja ću da vam kažem! Teško je kao sam đavo, kao da jurite Manolice, a svo vreme nosite martinke.“ Mali, malecki je broj ljudi koji može da se pohvali da su prepoznali “znak poslat sa neba“ da rizikuju i budu sa osobom pored sebe, većina, pod raznovrsnim pritiscima savremenog društva samostalnih, emancipovanih žena i razuzdanih mafija muškaraca, drži se sigurnog tla i završava na emotivnom planu baš kao Beti – sama, stara, uvek boreći se sa prošlošću i njenim demonima.

Pa, jesi li u manjini ili većini – pitanje je sad?


Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.

Editors choice