Njujork 1951.
Svaki pločnik širokog bulevara na Menhetnu miriše na maštu. U haljini sa korsetom, dužine nešto ispod kolena, pokrivenim ramenima i najnovijim izdanjem Koletine knjige šetam ulicama grada koji nikad ne spava.
Gusta kosa privlačno uvijena, upletena pa vezana u punđu na potiljku, bezuspešno je izgledala pristojno. Rasplela sam je i u treptaju leptirovih krila pala je do struka.
U ulici je bilo mnogo veličanstvenih zgrada. One manje, nepodnošljivo skučene, jedva su bile primetne pored onih koje su cepale oblake. Svaki atom oko mene začinjen je potragom za snovima, malim i velikim, neshvatljivim i ciničnim. Ponekad sebi dozvolim da budem klovn u sopstvenoj koži, da maštam i sanjam kao da sudbina ovog grada pripada meni, potpuno meni. Mimika sreće na nekoliko metara od mene. Novčanice u vazduhu i gužva ispred marketa za ljubitelje umetnosti.
Pozorište na Brodveju i crno beli plakat predstave „Džidži“ privukli su veliki broj ljudi. Priča se ovih dana – nova zvezda je rođena, i nastupa u novoj predstavi Anite Lus. Plativši simboličnu cenu karte u foajeu pozorišta čitala sam Koletine reči samo nekoliko trenutaka pred početak predstave. Težak parfem u vazduhu i poneki preglasan smeh. Odri je zakoračila u prostoriju okupana znatiželjnim pogledima. Negde između okretanja sledećeg lista knjige i gutljaja kuvanog vina nastao je muk. Držala se profesionalno, iskusno, ali je u njoj bilo i nečeg nesigurnog, neke krhkosti koja okom običnog posmatrača nije mogla biti vidljiva.
Dame su je pratile pogledom dok su im lepeze lepršale ispred napuderisanih lica u zagušljivom večernjem vazduhu. Mladi pijanista, pomalo stidljiv, pogled je sakrivao među notama na hartiji ispred sebe. Kada bi ukrali poneki njen pogled mlađi muškarci bi pocrveneli, a oni stariji se osmehivali. Koliko se samo može saznati posmatranjem. Uz blagi naklon, pre gutljaja pića crvene boje, napustila je foaje, ali je na šarmantan način ušetala u srca i misli svih posetilaca.
Ogrnuta svetlošću reflektora na sceni i osmehom koji razoružava budila je u ljudima ono što ni daljine ne bi mogle da ugase. U njenom duhu i njenoj savršenosti je bilo nečega što se graničilo sa čarolijom. Da je nisam poznavala nikada ne bih verovala u smisao ovih reči.
Uz samo njoj svojstven baletski pokret i dve francuske reči pozdravlja me u šminkernici nakon predstave. U maloj crnoj haljini do kolena i baletankama u ruci, pevušila je nešto kao: “Quand il me prend dans ses bras, il me parle tout bas, je vois la vie en rose… ’”
Kutiju za puder i nekoliko kapi parfema u kristalnoj bočici sklonila je sa toaletnog stola. Mali kovčeg, do vrha popunjen biserima i dragim kamenjem je postao tema našeg razgovora. Odri je sa neobičnim sjajem u očima pričala o svojim planovima i želji da pomogne onima kojima je pomoć potrebna. Njena humanost se možda graničila sa ludošću. Možda nije bila u poziciji da na početku svoje karijere pravi oštre i isljučive pokrete, ali njena dobrota nije mogla da se stavi u okove.
Nekoliko trenutaka kasnije iz džepa je izvadila ključeve. Tupi zvuk u maloj bravi nas je razdvajao od iskrenih osmeha, koje je ona smatrala za najvažnija blaga u čoveku. Iz drvene fioke je izvukla nekoliko pisama čija je svaka koverta bila pocepana na drugačiji način.
Te noći u Njujorku čitale smo reči njenih obožavalaca, ali i neka ljubavna pisma. Posmatrala sam je nasmejanu i srećnu. Sve što je oduvek želela je postalo stvarnost. Snovi o baletu su bili samo početak, a kada vas umetnost zavoli, kao što je nju, od vas će sasvim je izvesno napraviti najbolje.
Napustile smo Brodvej ruku pod ruku uz sitne korake i velike snove. Iznad mračnih njujorških krovova mali komad neba iznad nas je blistao zlatnim odsjajem.
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan najnovijim beauty trendovima i neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.
