Priznajem – i ja sam kupoholičar

Priznajem – i ja sam kupoholičar

Na ovom javnom sastanku neanonimnih kupoholičara trudiću se da govorim što direktnije i što otvorenije. Rečeno mi je da je priznanje već veliki korak na putu do izlečenja i odvikavanja od ovog teškog poroka, mada još niko ne može da garantuje uspeh, jer u dosadašnjoj praksi gotovo niko nije uspeo da se vrati na ”pravi put”.

Moramo, pre svega, biti svesni da se radi o jako teškoj, hroničnoj i gotovo uvek neizlečivoj bolesti. Spreman sam da sa vama, dragi moji neanonimni kupoholičari, podelim svoje iskustvo, i stoga ću pričati vrlo lično i intimno, verujući da svako od vas može da se prepozna, ali i da na vreme spreči ono sto se u stvari sprečiti ne može.

Čitajući i istražujući malo više o svom problemu, saznao sam da ova podmukla bolest u početku ne daje jasne simptome. Mogu proći godine dok problem ne preraste u pravu maniju, a da pri tom nema sigurnih pokazatelja šta je u pitanju, najčesće dovodeći žrtvu u stanje kad je prekasno za reakciju i bilo kakvu samokontrolu.

Iako je bolest najraširenija među ženskom populacijom zapadnjačkog potrošačkog društva, sve je više muškaraca, uglavnom mlađih, sa ovim sindromom. Bekamovska ideologija, holivudski i MTV sistemi vrednosti, a pre svega same žene, nameću i zahtevaju od muškaraca ukus, stil i dobar utisak. Uz sve to, stručnjaci tvrde da je i genetika vrlo bitan faktor, pa ukoliko želite da delujete preventivno, prvo razmotrite ko je i koliko u vašoj porodici “inficiran”.

Kod mene je to počelo još u najranijem detinjstvu. Kao sin jedinac tate kupoholičara i mame megamanične kupoholičarke, više vremena sam provodio po tada popularnim robnim kućama, nego u parkovima i na igralištima. Sad ovo zvuči kao ono “nisam samo ja kriv” da bih olakšao sebi, ali činjenice su neumoljive i samo pokazuju da, ako se ono što već čuči u vama pothranjuje – može narasti do ogromnih razmera. Već tada, u ranom detinjstvu, svaki rođendan, slavlje, odlazak u goste bili su izgovor i razlog da se kupi neka nova krpica. Dok je tata pravio kolekciju kožnih jakni, mama se borila sa svojih stotinu pari cipela, uvek iz Trsta dovlačeći još nekoliko – da ne zafali – dok i u Beograd ne stignu nove kolekcije. Ja sam već tad odlično znao da uklapam majicu uz patikice, bermude uz čarapice… No, iako su i mama i tata već bili u problemu, tada je to bio tabu o kome se nije pričalo, niti znalo…

50051 a man carries shopping bags in santa Priznajem   i ja sam kupoholičar

Pravi i nedvosmisleni simptomi su se pojavili negde u drugom razredu srednje škole. Sećam se dobro euforije kada su nas na ekskurziji u Italiji odveli u veliki shopping mall, kakvih u Srbiji još nije bilo. Da, lepa je Firenca, svaka čast Veneciji, Verona je bajkovita, ali tržni centar svemirskog izgleda potpuno me je paralisao. Ali samo nakratko. Vrlo brzo povratile su se sve funkcije, a onda je krenuo sumanuti obilazak butika u paničnom strahu da ću u brzini propustiti nešto da vidim ili da neću imati dovoljno vremena da nešto probam i kupim. I od tada, svaki put kada negde otputujem, na turističkoj mapi grada prvo zaokružim sve shopping atrakcije. Kofer se uvek nosi poluprazan da bi u povratku pucao po šavovima. U kalendaru zaokružujem datume sniženja ili izlaska novih kolekcija, a šoping centri mi dođu kao svetilišta koja poznajem bolje od svog doma. Sramota je što ljudi nekad misle da radim u Ušću ili Delta Cityju, a na popisu inventara plašim se da ću jednom videti i svoje ime.

Mnogo godina ta pasija, taj porok – kupoholizam (lat. shoppingmania furiosa), nesmetano uzima danak, jer svu patnju zbog večito praznog novčanika i izguljenih kreditnih kartica pokriva more komplimenata gde god se pojavite. To je svakom pravom šoping-manijaku dovoljno da se opravda i uteši kako to tako treba i kako nije nenormalno platu potrošiti i pre nego je dobijete. Prosto vam se neprimetno nametne da se od vas i očekuje da uvek budete stylish, uvek drugačiji i neponovljivi. Ne kupuje se samo garderoba i samo za sebe. Pored svih modnih detalja, kozmetike, parfema, kupuje se i za kuću, za vrt, za prijatelje, raznorazne sitnice, tzv. gedžeti, koji ničemu i ne služe. Zavidim samo onima sa dubokim džepom, koji trendove mogu da prate automobilima, motorima i svim drugim prevoznim sredstvima.

Ipak, kako je ova bolest progresivna, stalno se javljaju novi i uglavnom sve teži simptomi. Kada dođete u situaciju da patite zato što nešto niste kupili, umesto da se radujete zbog onoga što jeste; ili kada pamtite šta ste pred kim obukli, da se ne bi desilo da vas dva puta vide u istom; ili pak kada planirate šta novo da “promovišete” od garderobe; ili kad kupujete i nešto što vam se ne sviđa pod izgovorom da “imate da promenite”, a već niko vas godinu dana nije video dva puta u istoj kombinaciji; ili kad se tresete kao prut i grickate nokte od nervoze ako prođe više od dve nedelje da se nečim ne počastite; ili kada ste spremni odreći se i hrane i pića i izlazaka u nekoj situaciji samo da biste kupili nešto novo; ili kad se i sami šokirate šta se sve može pronaći u vašem garderoberu; e tad je vreme da se uključi alarm i da bar priznate sebi da imate problem i pokušate da se spasete.

Ja sam upravo u toj fazi i sve navedene simptome sam uvideo. Priznajem da to više nije zdravorazumno i svestan sam da više nije ni bezazleno. Iako prihvatam da se sigurno nikad neću vratiti na stazu kojom hodaju normalni, iako znam da ću umreti siromašan i fenomenalno obučen, iako dok ovo kucam prelistavam novi broj “GQ” magazina (muški ekvivalent za “Vogue”), morao sam podeliti sa vama, dragi moji neanonimni kupoholičari, ono što nas u stvari sve guši. Moda DA, opsesija NE! Ko je sledeći spreman da prizna?


Marko Obradović je student Fakulteta za kulturu i medije. Voli da provodi vreme sa kvalitetnim i neobičnim ljudima, ali i sam sa svojim hobijima – plesom, fitnesom, psihologijom, parapsihologijom, geografijom, hortikulturom… Najviše prezire laž, licemerje i nepravdu. Samo kreativan dan je ostvaren dan – parola je kojom se vodi kroz život.