Prošla sam i ja kroz to, kao i svi vi. Leksikoni, dnevnici, silna čuda vrate te u period kada si bio toliko zaljubljen, istovremeno izgubljen, da si mislio da ćeš baš sa tom osobom doživeti stotu, imati mnogo dece i deliti dobro i zlo (ukoliko se ne razvedete). Ne mislim ovim na prvi poljubac u vrtiću samo, niti to mora podrazumevati isključivo prvu ljubav. Ne. Neko je doživeo prvu ljubav koja nije bila uzvraćena. Onda odeš nakon par godina sa društvom na kafu, ta prva ljubav prođe i ti onako naglas, ali više za sebe, izgovoriš: “Koliko sam se ja ložio/la na njega/nju, a on/a ni da me pogleda.”

Ili prvo seksualno iskustvo i ono “on/ona mi je prvi/prva”, tek se te osobe ne zaboravljaju. Prve suze, gubitak u ljubavi, prvo odbijanje, prva neverstva, prvi seks, prvi poljubac, prva veza, sve prvo, nikada ponovljeno. Znam, znam, tada mislite da je to za ceo život, da ćete ostariti sa tom osobom i ne možete ni da pomislite, a kamoli zamislite sebe sa drugom.

I to prođe. Sve prođe. Odlazi, pronalazi za sebe drugi odgovarajući deo, a ti ostaješ da tragaš, misleći da je krivica tvoja, ne uzimajući u obzir da je samo vreme dokazalo da vam se podsmevalo dok ste pravili planove o budućnosti. Razume se, ljubav, zaljubljenost, gubitak razuma, a i znaš već ono “kad porasteš kašće ti se samo”. Tada ti sve to postaje smešno, jer pored sebe imaš i voliš suštu suprotnost one iz mladosti.

Ostaju slike, uspomene, priče, društvo prve ljubavi i tvoje društvo, bila to uzvraćena ljubav ili neuzvraćena. Odrastate, navike se menjaju, tako i potrebe, više ni seks sa tom osobom ne pričinjava neko zadovoljstvo, opet se misliš da će proći. I prođe, jednom, drugi put, ali posle se svede ljubav na naviku, navika na dokolicu, a dokolica donosi svađu. Kasnije se pokaješ što nije to prekinuto ranije, jer dolazi do mržnje. I od prve ljubavi ostane sećanje.

Ostaje ti da se prisećaš kako si sa tim nekim spavao samo jednom, ali bio je prvi put, kako si sa tim nekim proveo tri godine ili i više, kako si tu osobu jurio dve godine i nikada je nisi stigao, ostaje ta jedna osoba, sa kojom posle toliko godina ne biste opet bili, ali postoji deo života koji ste joj posvetili.

Ono kad kažu da prva ljubav zaborava nema, možda i jesu u pravu. Bili ste ludi i mladi, ostalo je deo uspomene. Za koju godinu ćeš gajiti petoro dece i kukati za tim periodom, kad je sve bilo mnogo jednostavnije, a tada se nije tako činilo. “Kad bi mladost znala, kad bi starost mogla.”


Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. ”Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas ustvari ubija vreme za koje mislimo da imamo.” Elsa Triole

Editors choice