Bila sam i ja nekada “flaster”. Desilo se, zaljubila sam se. Još sam bila balavica, tek što sam počela da se šminkam i učim kako se hoda na štiklama. I sve mi je to išlo od ruke, ali on nikako nije.

Lepo kaže ona knjiga: “Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”. Eto, kada sam njega srela samo sam htela da zaboravim na ondašnju simpatiju. Bio mi je ružan, smešan. Rekla sam samo sebi: “Zaljubi se u njega da bi zaboravila onog tamo”. Upalilo je! I bila bi to divna priča da se i on zaljubio u mene.

Postala sam slučajno “potrčko”. Trčala sam tako za njim dugi niz godina. Na mom čelu je svako mogao da pročita njegovo ime. Ko je znao za mene, znao je i za njega.

Iako je to bila banalna priča devojke koja voli i dečka koji je neumorno zajebava, ja kao zaljubljena sam na sve to gledala drugačije.

Pojavio bi se on u mom zagrljaju ponekad, ali bi istog tog trenutka i nestao, kao da ga neko nožem juri. I što se više vraćao i brže bežao to sam ja postajala zaljubljenija.

“Mani se te budale! Lepa si devojka, nađi dečka više. Vidi ga kakav je, pivski stomak, neuredan, voli malo više iz flaše da potegne.” Uzalud su mnogi tupili zube.

Pokušavala sam da zaboravim, ali bi on to osetio i pojavio bi se nepozvan da sruši ono malo snage što imam. Sa njim sreće nisu bile duge. Traju dok i noć i posle “a, u pizdu materinu”.

Ili me je neko prokleo ili su moji preci bili četnici, pa sad ja plaćam njihove grehe. ‘Alo, gospode, ja ne bih više da ga volim! A, gospod k’o gospod mudro ćuti.

Elem, zaobilazim pasuse gde se kidam i plačem. Patetiku sam ostavila onda kada sam i njega.

I tako jednog dana uleti meni u život neko spreman da uzvrati ljubav. Muškarčina, da vidiš kakva! Visok, crn, zelenih očiju, obrazovan, fudbaler, komičan, sposoban, vredan, ponosan, pravedan. Gde ćeš većeg dobra?! Zacopam ti se ja k’o kad šljiva u govno padne. Da, da! Zavoli i on mene ovako prgavu ponekad, nisku, luckastu, patološki ljubomornu, posesivnu, zajedno sa mojim čuvenim vunenim čarapama koje obožavam da nosim.

Počela sam polako da prodirem u pore sreće. I bila sam srećna. Kad ne lezi vraže, eto ti ga onaj stari sa pivskim stomakom i usađenim zlom u kostima, kuca ti na moja vrata.

SLIKA122 Pusti me, srećna sam!

“Otvori mi molim te” - “Ne radi mi brava!”

Ja malo zbunjena. On izgleda mene željan. TRAS ispred nosa!

“Što nećeš da pričaš sa mnom”?

“Sećaš se kad sam te budna čekala do zore? Rekao si da ćeš doći. I jesi, ali mesec dana posle. Sećaš se kad si koristio svaku priliku da mi se podsmehneš i obezvrediš pred ljudima? Sećaš se mojih suza i mene na kolenima? Sećaš se kako sam i preko neoprostivog prelazila? Sećaš se sigurno i duše koju sam ti olako, kao da ništa ne vredi, pružala? Sećaš se sigurno svih ovih godina torture koju si nada mnom vršio? Sećaš se sigurno onda još bolje kada si mi rekao: ‘Nađi nekog ko će da te voli’. Znaš šta?! Našla sam. Pusti me, srećna sam!”

Izvori fotografija: frenchie-pop.blogspot.fr, overthemaze.wordpress.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

 

Editors choice