Dakle ovako – prve noći mladog meseca perca od mladog luka umočiš u vinsko sirće i fajtaš oko sebe na sve četiri strane sveta, uz bajalicu “kao što je kiselo ovo sirće, tako se tebi nijedna druga neće“ po tri puta i tako svake noći do prve četvrti. Za sledeću fazu, u igri su nokti, kosa, menstrualna krv, a u trećoj bogami, nešto mora i da se prikolje. Dakle, samo magija pomaže. Vudu, vlaška magija, crna magija, što crnja, to bolja. Tako ćete vezati momka za sebe i on nikada neće poželeti neku drugu, a ako je i poželi, neće moći da mu se digne. To, naravno, ne znači da će vas uvek voleti, ali i ako više ne bude mogao da vas smisli, neće moći da nađe zadovoljstvo uz neku drugu ženu. A i ako se on vama smuči i dalje će vam pripadati, kao kuče gazdi.To hoćete, zar ne? Ne? Hmmm…
Šta u stvari hoće devojka koja želi da dečko bude samo njen? Da joj bude veran dok su zajedno? Da se venčaju i da joj bude veran do kraja života? Da je voli svim srcem, da ona bude njegov prvi i poslednji izbor, da uvek njome bude zadovoljan i da mu nikada ne dosadi? Fino, baš maštovito. Kao Dizni. Vidite, drage moje, ovakve težnje trebalo bi da prevaziđete sa izlaskom iz puberteta. Već tamo negde oko 20 trebalo bi da vam je jasno da su bajke za male devojčice, koje sve žele da budu princeze kad porastu i da je taj trip nametanje patrijarhalnog modela pasivne ženske uloge u biranju sopstvene sudbine – ona nema izbora, tojest, sve što čini, vodi je u ruke spasioca, princa i zaštitnika. Jer sigurno bi crkla da nije njega. Dakle, muškarac vam je potreban, kao ‘leba, vazduh i voda i naravno da želite da bude samo vaš, jer ako ga neka druga uzme, gotovo, kraj, crk. Tako bajka kaže.
