Na pitanje “Kako napisati dobar blog?” nemam odgovor. Najčešće bih u svom duhu rekao: “Ako ne znate kako da ga napišete, nemojte ga ni pisati, da se ne biste mučili, ni vi, ni mi, ni vaši prijatelji, rođaci koji bi to čitali, onako, solidarno, jer su vam prijatelji ili rođaci.”
Međutim, ne kažem to.
Ima puno ljudi koji bi nešto rekli, ali ne znaju kako. Međutim, to nije najveći problem u pisanju bloga. Najveći je problem što ti ljudi ne veruju u sebe, što misle (često s punim pravom) da će ispasti kompletni idioti ako nešto javno kažu i napišu. Plaše se, jer vide kako drugi ljudi, blogeri koji “imaju muda”, prave od sebe budale, stavovima, opaskama i literalnim dijarejama. Ne shvataju da sve ima svoju publiku i da ne postoji merilo za pravu vrednost pisane reči. Volim da kažem kako “nema tog šublera koji može da izmeri mudrost i glupost”, tako da su svi realno i ugroženi i bezbedni.
Pišite slobodno, meni se najverovatnije neće svideti. Mislim, ja ću reći za 99% kontenta na internetu da je rezultat “mešanja prebranca, koka kole i jogurta”, a jasno je da ja nisam merodavan. Ja mislim i da je Ceca zaslušila da dobije spomenik na Campo di Fiori kao Đordano Bruno. Dobro, ne baš spomenik, ali lomaču svakako. A ona ima toliko sledbenika, da ja realno mogu samo da joj predveče pljuckam pod prozorom onog čardaka nadomak Zvezdinog stadiona. I to samo dok me njeno obezbeđenje ne ukloni sa mesta pljuckanja, uz obaveznu prekomernu primenu sile.
No, vratimo se blogovanju. Evo, odlučio sam da svim blogerima i wannabe blogerima dam par pravih saveta kako da svoje smeće koje pišu učine manje smrdljivim.
Dragi wannabe blogeru,
Prvo, ako si kompletni idiot, probaj to nekako da sakriješ. Nemoj odmah u svom pisanju potezati sumnjive izvore, glupe pretpostavke, tumačiti Boga, srpstvo, hejtere, seks, smisao života, Evropsku Uniju i Rusiju. Čim zagaziš u u taj tamni vilajet sažvakanih tema, bolje ti je da imaš šta da kažeš u prve tri rečenice, ili ćeš rasterati svu potencijalnu publiku. Svako ima stav po tim pitanjima, i ne samo da da ima stav, nego veliku većinu čisto zabole šta ti misliš o tome, tako da takvim blogom direktno i bezrazložno praviš sebi nove neprijatelje.
Ja se toga ne pridržavam, i to ne samo zato što me boli penis šta drugi misle, nego zato što ja volim da budem u tom tamnom vilajetu, i da vrebam iz nekog mraka budale koje se prave pametne ispod mojih mudrosti, pa da onda pravim otirače od njihovih leđa i ogrlice od njihovih ušiju.
Jasno je, nemoj pisati ni o parenju mrava, cvrkutu ptica, crknutim mačkama, bljutavim romansama i sličnim sranjima, jer ćeš i na taj način odma’ navući sebi na vrat prezir i etiketu Zagora, kojem i danas klinci sa ćoška otimaju užinu, iako ima 34 godine. Jasno je, uvek, ama baš uvek, ispod svakog glupog teksta stoji neko “Bravo!”, ali to ne znači da si na pravom putu, jer idiota koji će te tapšati po ramenu čak i kad guraš šrafciger u utikač ima na sve strane. Eto, opet, nazuh svoj superherojski kostim Hejtera a da nisam ni primetio.
Summa summarum
Dakle, prvo, rekli smo već, nemoj napisati tekst o jebanju, aktuelnoj političkoj situaciji, o tome kako hejtuješ hejtere, smislu života, o tome kako si sjeban, a bez da veći deo teksta ne bude neka lična priča. Znači, to, šta ti misliš o nečemu što si gledao na TV-u okači mačku o rep. Publika oće živu reč, da može da omiriše tvoj znoj dok si jurio gancija koji te je odžepario u 26-ici po Marinkovoj bari, pa uleteo u dvorište u kojem je umesto psa čuvara bio labavo vezan medved – cirkuski zabavljač. Gladan.
Drugo, nemoj smarati sa uvodom. Bap! Odma uđi u priču. Prosečan čitalac u 21. veku nema vremena da čita tri pasusa o tome kako u Beogradu postoji gradski prevoz, a ti živiš tu i tu, a voziš se 26-icom da bi stigao tu i tu, i da ti je tetka taj dan spremala sarmu, a sarma je bila masna, sa više pirinča nego mesa, a kupus nedovoljno slan i kis’o, pa si se malo razočarao jer je tetka uvek bila super uvek prema tebi, a sada ovakva sarma, i bla bla bla. Ne, tako pišu pičke! Pravi muškarac tekst počinje sa:
– Roaaarrr! – reče labavo vezana Božana u nekom dvorištu u Marinikovoj bari.
– Majku mu jebem ciganjsku, džeparošku i dvajes’šestici i masnoj sarmi Tetka Stanojke – prolazilo mi je kroz glavu dok je Božana, prilazeći mi, vukla svoju kućicu za pse za koju je bila vezana nekim tanušnim lancem. Kapija se zaglavila, noge se odsekle, a i nesvestica me polako hvatala, kad čujem kako sa prozora viče neki ganci.
– Daire! Daire! Mutafterim na ga tavim Daire!
– Šta daire koju pičku materinu? – Božana i dalje vuče onu kućicu i prilazi. Gladna.
Tako pišu pravi muškarci – da čitalac ustane sa stolice u napetosti od neznanja da li si tekst napisao pre nego što te je pojela Božana, ili si nekako uspeo da se izvučeš i napišeš tekst.
Treće, gledaj da ubaciš nešto smešno u tekst, budi duhovit (goreću u 365 lepih dana zbog ove ohrabrujuće izjave). Čuj mene leba ti, “budi duhovit”. To je isto k’o da kažem “budi inteligentan”. Saveti za blogovanje Amiče (čuje se u off-u). Da, izvinjvam se, dakle budi duhovit, daj nešto smešno sa tim Božana incidentom.
Šta smešno pička ti materina vidiš da gladna Božana ide prema meni – prekorno viknuh sam sebi iz Božaninog dvorišta u Marinkovoj bari ka ovom mestu sa kojeg pišem tekst.
– Možda nije gladna, možda je u teranju, pa će da te kresne, ti i onako ličiš na pohotnog medveda – uzvratih ja duhovito svom ugroženom alter egu.
Četvrto, smorio sam se sa pisanjem ovog teksta, a i već kasnim da se nađem s Milicom. Dakle, kasnim, plus njen PMS, plus smo već razgovarali na temu mog konstantnog kašnjenja, plus se nalazimo i sa njenim prijateljima. Znači, ako me nema u neko skorije vreme, znajte da me je pojela Božana.
Dakle, četvrto, završite ono što ste počeli, bez obzira na PMS vaše devojke, i dajte neki zaključak koji je od koristi svima, na primer: “Nikad nemoj da džepariš po 26-ici ako nemaš u dvorištu labavo vezanu Božanu, jer žrtva može da te pojuri i ubije Boga u tebi kad te dohvati.”
Idem sad… E da, zaboravih, isto jako važnu stvar, peti savet koji dobijaš gratis uz ovaj pročitan tekst: Uvek gledaj da pišeš iz ličnog iskustva, da izbegneš nagađanja i pretpostavke koje priučeni googlewiki trolovi vrebaju na svakom blogu. Znači, pokaži sebe u onom što pišeš, budi iskren.
– Daire, ava karim Daire – vikao je ganci.
– Šta sa dairama, dairali ti na groblju sa njima?
– Uzmi daire tu sa kapije đafte kurafte i zasviraj da mečka zaigra – kao da sam ugledao svetlo na kraju tunela, krv mi se vratila u vene, spasonosno zgrabih daire i krenem da pevam i udaram u rimu neke Bregovićeve pesme.
– Bum bum bum bum bum lomi lom puc puc … e a … Je l’ ovako?
– Baš tako! – odgovori ganci.
– Je l’ sad neće da me pojede?
– ‘Oće, al’ Božana voli da ruča kad je fešta.
– Roaaar! – uzviknula je konačno razigrana mečka, ipak zadovoljan što neću biti jeban, poslednje što sam čuo bilo je Božanino:
– Mljac!
Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
