Odrastanje je životni proces, koji mnogi ljudi nikad i ne započnu – ostanu zaglavljeni na emotivnom uzrastu petogodišnjaka, ostanu tinejdžerski egocentrični, konzerviraju se u predrasudama kao u turšiji i ostanu celog života ljuti i kiseli, bez razumevanja za čudne puteve gospodnje, kojima neki neukišeljeni oko njih hode slobodni i radosni. Neki rastu celog života istrajno krčeći put koga su od početka bili svesni, neki se probude kasno, pa bujaju brzo i upadljivo i uče više i sa većim razumevanjem, kao vredni đaci u večernjoj školi koji nastoje da nadoknade propušteno.
Zato nema veze koliko imaš godina, odrastanje nije vezano za uzrast, nego za stanje duha, za emotivno sazrevanje, za integrisanje bolnih iskustava, za otkrivanje sebe, koje nikada sasvim ne prestaje. Odrastanje boli, jer ga karakteriše gubitak iluzija, razočaranje i prihvatanje bolnih istina i praćeno je snažnim i neprijatnim osećanjima.
