Sofijina priča iz Albanije (6. deo)

Sofijina priča iz Albanije (6. deo)

Peti deo Sofijine priče iz Albanije možete pročitati ovde.

albanija6 Sofijina priča iz Albanije (6. deo)

Nije teško izgubiti se među ovim zidinama

Posle užasnog dana, po povratku kući poželiš samo da nahraniš želudac koji vrišti, napiješ se i legneš da spavaš. Al’ kad ne možeš čak ni to, jer, avaj, struje nema većinski deo dana, pa frižider ne podržava hranu koja iziskuje celodnevno hlađenje, što odmah isključuje gomilu namirnica, ostane ti hleb, vegeta, instant otrovi iz kesice, mesni narezak isključivo pravljen za vojne potrebe i po neka voćka, što da se razumemo i nisu neki ukusi koji bi ti poboljšali dan.

U potrazi za nečim što će nam razveseliti nepce, Jovanka i ja se odlučujemo da odemo u šetnju u potrazi za nekim fast food-om koji je lociran što bliže naseljima u kojima žive bogataši, funkcioneri, mafijaši i tako ti skorojevići. Naime, ova neselja u to vreme nisu imala tolike restrikcije struje kao mi iz romskih kvartova, pa je samim tim i verovatnoća da se otruješ nekim pokvarenim sastojkom manja. U toj potrazi, uputile smo se ka Skenderbegovom trgu (glavni gradski trg koji je dobio ime po slavnom Đerđu Kastriotiju Skenderbegu – jednom od odlučujućih heroja u borbi protiv Turaka). Bilo je otprilike oko 11 uveče, vikend. Obukle smo se sasvim obično, hoću reći užasno smo odudarale od ostalih visokih potpetica, šljaštećih haljina, ajlajnera, oblaka parfema i natapiranih kosa. Ali sama atmosfera koja je vladala napolju bila je potpuno haotična. Grupice devojaka koje odmeravaju snage sa hordama muškaraca. Oni na sve načine pokušavaju da privuku njihovu pažnju, a one svim silama pokušavaju da tu pažnju ignorišu. Takve igrarije odaju muškarce koji su u svom nastupu vrlo agresivni, jer su tako navikli da moraju, u protivnom nikada ništa neće dobiti ako samo pitaju ili budu kulturno i u granicama normale dosledni sebe i svog ponosa, stoga ako se kao žena zeznete da odgovorite na neko njihovo dobacivanje, okrenete se na njihov zvižduk, nasmejete na njihov kompliment, ne daj bože uđete u razgovor i na kraju mu date svoj broj telefona, opasno ste se zajebale! Dobićete večitog saputnika koji će vas zivkati milion puta u po dana i po noći, koji u svom rečniku ima ogromnu prazninu u odeljku rezervisanom za odrične reči i kome svaka vrsta odbijanja znači da mora samo još više da se potrudi jer misli da se vi samo igrate mačke i miša i da iza tog “ne“ – stoji samo stidljivost da palanka ne vidi da ste samo tako kratko tvrdile pazar.

U ovom jednom od niza slučajeva, te večeri dok smo se bezbrižno šetkale u potrazi za hranom, dobile smo tipa u kakvom crnom sportskom automobilu koji nas je uporno jurio po cenralnom trgu u krug, i to sve samo zbog toga što smo se prelazeći ulicu okrenule na “bip-bip“ zvuk trube. Taj pokret vratnog mišića kobno je presudio da naših sledećih pola sata provedemo u agoniji na ostrvu tog glavnog skvera, dok je on kao ajkula kružio oko nas vrebajući iza zatamnjenih stakala, dobacivao nešto, pitao, vikao, al’ džaba, ne razumesmo ama baš ništa. Na svu našu sreću nije se zaustavio niti izašao iz automobila, već je samo otišao u drugom pravcu.

Kad god smo bile u tako nekoj uvrnutoj situaciji, zvale smo našu Tananu crvenokosu, jer je ona bila zadužena od strane Šefa da nam se nađe u svakoj situaciji. Mrzele smo da je zovemo iz tih pobuda, jer svakodnevno cimanje tog tipa nikome nije zanimljivo. Pošto nas je već nekoliko puta spašavala iz raznoraznih nedođija u kojima smo se gubile prvih nedelju dana, ovaj put nas je bilo sramota iako je ova situacija imala više razloga za to.

Tirana ima neke sjajne delove grada, ulice i zgrade koje su predivne, bašte koje su sjajno uređene, ali je neverovatno da, na primer, iza svake te prelepe, “dahooduzimajuće“ zgrade postoji uvek neka sitna uličica, koja je mrežom sitnih zemljanih puteva povezana u lavirint i koja može da te odvede gde god hoćeš, od Diznilenda do cigan male. Tanana crvenokosa je imala dar da nas svaki put tako zagubljene k’o Ivicu i Maricu, locira samo na osnovu izgleda kuće ili zgrade ili onog čega se poslednjeg sećamo da smo videle. U suštini to je i vrlo razumljivo, s obzirom na to da ulice tamo retko kad imaju nazive i brojeve, tek po neka ima, ali većina njih ne. Orijentišu se na raznorazne načine: “Kod zelene zgrade sam sa žutim strelicama“, “Kod dvospratnice sam“, “Kod trospratnice sam, je l’ me vidiš?“, “Evo me preko puta grčke apoteke…“ ili “Je l’ vidiš naziv taj tu kod crkve…menjačnica?“, “Vidim“, “Ok, e sad kod tog naziva skreni levo, hodaj do treće kapije, i tu skreni desno. Kad tu skreneš idi pravo do druge bandere na kojoj ćeš videti oglas za stan, pročitaj taj oglas i upustva na njemu gde se stan nalazi, da ti ja sad ne objašnjavam i taj deo, i kad dođeš do te tufnaste zgrade sa roze krovom, zađi pozadi nje, prođi parking i pozvoni na prvu kapiju, e, tu sam ja“.

Koliko smo samo puta stajale, potpuno izgubljene, na sred nekog kvarta misleći da smo zalutale ko zna gde i ko zna koliko daleko, a ustvari samo smo jednim ćoškom odvojene od neke glavnije ulice u centru.

Nastaviće se…


Sofija Ružić – Nisam sigurna jesu li moja najranija sećanja zaista moja, jer kad god mislim na njih osećam dah svojih majki u svakoj reci. Neverovatno, ali zaista se sećam ukusa vode s našeg izvora, bistre i hladne na svojim mlečnim zubima. I sigurna sam da su me snažne ruke hvatale kad god bih se spotakla, jer se ne sećam da sam i jedan trenutak svog ranog detinjstva provela sama ili uplašena.