Na sam pomen Džonijevog (Johnny Cash) imena nešto zaigra u nama. Probudi se neki južnjački senzibilitet, razigraju vas zvuci rockabilly gitare i jednog fantastičnog glasa koji je obeležio decenije muzike. Kako i ne bi kada je u pitanju izvođač koji je promenio i unapredio čitave žanrove muzike.
Bez njega mnoge boje muzičkih žanrova nikada ne bi oživele
Džoni Keš je rođen 1932. godine u Kingslendu, u Arkanzi, a odrastao je kao četvrto od sedmoro dece u porodici. Radio je na poljima pamuka, gde se i probudila želja za pesmom i muzikom, pevajući sa svojom porodicom da bi rad lakše prošao. Mnoge njegove pesme koje su kasnije postale poznate celom svetu, govore o teškom ekonomskom položaju u kome su se on i njegova porodica nalazile. Naporno je radio da bi pružio prekopotrebnu pomoć svojim najbližima, a 1950. se pridružio američkim vojnim jedinicama, gde je do 1954. služio kao operater za presretanje sovjetskih poruka. Zapravo, Keš je bio prvi radio-operater koji je čuo vest o Staljinovoj smrti.
Po povratku iz vojske, posvetio se gitari i pisanju pesama, preselio se u Memfis, Tenesi, gde je noću tezgario svirajući gitaru sve dok nije dovoljno usavršio svoje već veliko umeće i dobio ugovor sa producentima izdavačke kuće Sun Records. Iako je u početku bio razočaran što je studio zahtevao da promeni svoj gospel stil u danas, već prepoznatljiv rockabilly zvuk, upravo je to odstupanje dovelo do ogromnog uticaja koji je Keš imao na rokenrol, kao i na rockabilly.
Prva izdanja koja je Keš snimio u saradnji sa ovom kućom bila su “Hey Porter” i “Cry! Cry! Cry!” koja su i dan-danas jedna od njegovih najprepoznatljivijih dela. Nakon ovih prvih koraka u sticanju više nego zaslužene slave, Keš je samo ređao uspehe: album “Folsom Prison Blues” završio je u prvih pet u čitavoj zemlji, a “I Walk the Line” se popeo na prvo mesto američkih lista.
Dok je Džoni još uvek sarađivao sa Sun Records, jedan dan u posetu je nenadano došao umetnik čije ime zna svako od momenta kada se popeo na tron rokenrol muzike do danas: Elvis Prisli (Elvis Presley). Došao je u posetu kolegama (s obzirom ne to da je i sam snimao za ovu studijsku kuću svojevremeno) i sasvim spontano nastala je muzička čarolija. Keš, Prisli i još dvojica njihovih kolega svirali su i pevali improvizovano satima, bez ikakve namere da bilo koga oduševe ili da bilo šta prodaju, prosto stvarajući muziku i uživajući u samom procesu. Međutim, vlasnik studija ostavio je uključene instrumente i ovo neusiljeno, prirodno delo velikih umetnika danas se može naći na albumu “A Million Dollar Quartet”.
Legendarni kvartet
Džoni Keš bio je sve samo ne običan izvođač. I pored zapanjujućih uspeha u muzičkoj industriji, negovao je navike koje se retko sreću kod zvezda takvih razmera. Poznata je njegova duboka saosećajnost prema žrtvama rata i zatvorenicima, zbog čega je često nastupao po zatvorima, a od ovih izvođenja čak su snimljeni i albumi “Johnny Cash at Folsom Prison” i “Johnny Cash at San Quentin”. Zatvorska izvođenja radio je čak i van Sjedinjenih Država, među kojima je najpoznatija ona u Švedskoj gde su zatvorenici naročito bili oduševljeni Džonijevim poznavanjem njihovog jezika.
U vezi sa ovim stavovima, Keš je takođe naglašavao besmisao šljaštećeg i scenskog oblačenja svojih kolega u žanru. Na sceni se pojavljivao isključivo u crnoj odeći i dugom crnom kaputu i čak napisao pesmu o razlozima za ovakav imidž – “Man in Black”. Njegov izgled simbolizovao je empatiju prema žrtvama rata, ljudima koji plaćaju skupo svoje grehe i koji su na neki način oštećeni od strane životnog toka kojim su pošli.
Džonijeva karijera je dobijala, čini se, sve više i više poleta, dok sedamdesetih godina napokon nije naišla na velike prepreke uzrokovane Kešovim čestim zloupotrebama droge i lekova. Njegova učestala vraćanja amfetaminima, alkoholu ometala su ga kako u privatnoj, tako i u poslovnoj sferi. Više puta je pokušavao da se oslobodi zavisnosti i na kraju je i uspeo da nastavi karijeru uprkos mnogim smetnjama koje su opijati imali po njegovo zdravlje.
Poroci ga nikad nisu u potpunosti napustili
Džoni Keš je umro 12. septembra 2003. godine, od zdravstvenih komplikacija u vezi sa dijabetesom, a poslednje dane proveo je baveći se onim za šta je i rođen: muzikom. Dva njegova albuma objavljena su posthumno: “American V: A Hundred Highways” 2006. godine, koji je dostigao broj jedan na Bilbordovoj listi i “American VI: Ain’t No Grave” 2010. godine.
Šta čini Džonija Keša toliko drugačijim od “zvezda” današnjice? Zbog čega se smatra najuticajnijim muzičarem dvadesetog veka? Ne samo da je njegov uticaj na rokenrol i rokabili pokret bio neizmerljiv i da je jedan od očeva ovih žanrova, Džoni Keš je uspeo u nečemu u čemu malo koji muzičar uspe: uprkos svojim problemima sa zakonom, pićem, drogom, on nije ostao upamćen po skandalima, nisu ga proslavili tračevi, niti marketinški trikovi. Kada čujete ime Džoni Keš, čujete muziku.
Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.
