Mada me je samoproklamovana diva srpske estrade Jelena Karleuša preduhitrila svojim bokovima koji su Alahu rekli “amin”, a onda se zanjihali puni elektrošokova, osećam da neće biti pogrešno da se i sama na, nadam se, smisleniji i kompleksniji način oglasim na temu spajanja dvoje ljudi različitih konfesija.
Inspirisana razgovorom sa momkom islamske veroispovesti (čije ime neću pominjati jer me je tako zamolio) na temu spajanja ljudi između kojih se kao prepreka postavlja religijska nota, shvatila sam da se, ipak, moji kihotovski podvizi u kojima pokušavam da dokažem kako vera, nacionalnost, boja kože, ekonomski status, niti bilo koja druga kategorija u koju nas rođenjem stave ne sme biti prepreka, ne završavaju sa mnom, nego da nas ima još, samo se malo ili uopšte ne oglašavamo.
Na svetu, i tako, ima premalo ljubavi, a srodnu dušu je preteško pronaći. – rekao je. Ljubi me, ljubiću te bi trebalo da bude jedini parametar biranja. Ne to ko u kog boga (ne)veruje. I tako su sve religijske suštine iste, a finese i ljudi su ono što ih čini, naizgled, nepremostivim. – dodao je sa zavidnom i iznenađujućom ozbiljnošću. Kada ti pogled sretne drugi pogled, zadrhtiš i pomisliš ‘‘zašto već nije moja?’’, i, u takvom trenutku shvatiš da ljubav i osećaj ne poznaju nijednu ljudsku odrednicu, već samo onu božansku. Odrednicu u kojoj se ljudi spajaju duhom a ne papirom, u kojoj postaješ jedno sa osobom koju želiš, a ne sa osobom sa kojom smeš.
Lep, visok, uspešan u profesiji kojom se bavi, perspektivan i, posve, divan, sedeo je do mene i vodio svoj monolog. Blaga ijekavica mu se prelivala po rečenicama dok je nastavljao da sa hvalospevom govori o ljubavi. Nisam se usuđivala da ga prekinem ijednog trenutka, prijalo mi je sve što govori s obzirom da sam i sama istog shvatanja. Složili smo se da u slučajevima veza ili brakova, pa donekle i prijateljstava, dvojcu sa različitim religijskim i kulturološkim pozadinama (bez obzira o kojoj religiji da se radi) problem može da izazove samo prošlost koja se, nažalost, i dalje neizostavno meša sa našim sadašnjostima. Dele nas životi i postupci onih koji su postojali i delali pre nas, i svojim učinkom doprineli opštoj (nepisanoj) zabrani ljubavnog spajanja.
Zadojeni verovanjem kako su jedni superiorniji od drugih, mnogi retko uspevaju da se izdignu iznad predrasuda i žive složno. U državi. U gradu. U domu. Da li zaista želimo da bude tako? Smemo li pustiti da nam parametar (ne)srećnog života bude to što nas je po rođenju blagoslovio Alah ili Bog, Božji sin, Amon-Ra, ili što nas, u krajnjem slučaju, nije blagoslovio niko? Religija kao koncept je od pamtiveka stajala kao “božanski bič” koji drži masu u pokornosti (shvatanje sveta sa materijalističkog aspekta). Možda je vreme da zatvorimo dosadašnje tumačenje Svetog Pisma, Kurana, Tore itd. da bismo otvorili novo u kom ćemo skupa pročitati ono što ide u korak sa pravilima duše, u skladu sa osećanjima, željama i potrebama? Ne zagovaram pobunu niti ateizam. Ne zagovaram ni neposlušnost pred onim što se smatra Svetim zakonima. Zagovaram individualnost volje i sopstva, individualnost i slobodu osećanja koja ne bi smelo da budu sputana nijednom “svetom knjigom”. Zašto da im dopustimo da nam ne daju da se volimo za žvota? I tako kada skončamo ne znamo gde odlazimo, i da li, uopšte, i gde odlazimo. Možda da iskoristimo ovo malo života što nam je dato i da odlučimo da postojimo a ne samo životarimo? Posle toliko godina, bio bi red.
Rođena sam pravoslavka, mada nikada neću reći “moj Bog je bolji od tvog Boga”, jer ne vidim da jeste. Ako verujemo da postoji Bog, verujmo da je to onaj jedan pred kojim smo svi jednaki i sa kojim nema pogodbe. Verujmo da je to onaj koji nas ceni po tome koliko smo dobri ljudi a ne koga ljubimo. Verujmo da je to Bog koji ne zabranjuje ljudske potrebe i osećanja. Znajmo da je to Bog koji je ljubav i koji prašta. Bog koji ne daje kartice sa oznakom mesta gde će se stajati u crkvi ili klanjati u džamiji. Neka to bude naš Bog kom tepamo različitim imenima, onaj koji razume pojam “srodne duše”.
Razlog zbog kojeg sam pisala sa referencama na islamsku religiju nema nijednog drugog razloga do tog što me je na članak podstakao razgovor sa momkom već pomenute veroispovesti. Isto se može primeniti na ma koju drugu religiju. Bar iz mog ugla.
Ljudski kanoni smešnih zabrana neka ostanu negde po strani i neka nas vodi srce, misao i želja. Možda ne stignemo nikuda. A, možda, otvorenog uma, stignemo baš tamo gde je trebalo da budemo sve vreme.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
