Sedim danas i sa sestrom prebiram po kalorijama koje smo unele ovog vikenda. Kažem ja njoj da sam otkrila divnu salatu u prodavnici, i još divniji dresing: u dresingu ima 206 kcal na 100 ml, u kesici 75 ml, znači bog da nas vidi, a u divnoj salati nema kalorija uopšte, jer se sastoji od trave, znači za ručak oko 180 kcal, a najedeš se kao Bog. Pobedonosno mi zaključismo kako ćemo taj režim da pratimo narednih pet dana, uz ono neizbežno “Ali sada stvarno! Znači nema varanja, uveče ništa slatko i tokom dana bez hleba. I ništa za večeru. Je l’ dogovoreno?”. Dogovoreno.

 

Pa naravno da je dogovoreno dok sam sita i dok puna entuzijazma i elana pružam podršku sapatnici. Ali čim malo ogladnim postane malo manje dogovoreno, a kad propisno ogladnim očas posla zaboravim šta sam pričala sa njom. Kakve kalorije, kakvi dresinzi, kakve salate, kakvi bakrači.

Pitam ja sestru u jednom trenutku “A koja nam je željena kilaža? Hoćemo ovako gladovati dok ne crknemo?”, a ona će meni ushićeno “Tako je. Do finalne dezintegracije!”.

Pritom, imajte u vidu da ovo nije tekst o dve anoreksičarke kojima nikad nije dosta mršavljenja. Ima nas onako fino sa svih strana, i pogodna smo ciljna grupa za proizvođače bezukusnih salata i dresinga.

Nedavno me je pitao jedan drug “Dobro, je l’ ti draže da budeš dobra riba ili da pojedeš nešto što ćeš da svariš već posle pet minuta?”. Pa naravno da mi je draže da budem dobra riba, dok ne ogladnim! Onda mi je draže da pojedem i masno ćebe ako nema ništa lepše.

crop Šta je dijeta bez motivacije?

I upravo u tome leži naš veliki problem. Čast izuzetnim ženama koje ne funkcionišu na taj način, ali ja lično mogu dijetu da održim samo dok imam staru, dobru, pravu, intrinzičnu motivaciju. Koja podrazumeva muškarca. Dok ja imam na šta da se koncentrišem i zbog koga da pazim šta jedem, to mi ima nekog smisla. Čim mi Motivacija ode (iz kog god razloga: preseli se, ispadne da nije kul, pronađe sopstvenu motivaciju itd) hrana odjednom postane daleko privlačnija.

Divim se ženama koje imaju dovoljno jak karakter da u prodavnicama proveravaju koliko kcal ima dresing od avokada čak i kada nemaju koga da impresioniraju. Te žene su moji idoli. Žene koje su same sebi dovoljne. Ja, na primer, otkad mi je otišla jedna Motivacija, na svaka dva dana sa sestrom vodim razgovore o tome kako “ništa slatko i ništa hleb i ništa za večeru”, pa opet svaki treći dan nađem neki simpatični keks da ga vodim kući.

Moje pitanje je, dakle, kako doći do duboke i izistinske motivacije, one motivacije koja vas pokreće da ne prekršite dijetu još samo danas, jer je dodela Oskara, ili da uzmete samo jedno parče torte, jer je mami rođendan, ili da kupite sebi super shake, jer ste na ulici videle bivšeg dečka pa je red da se častite nečim, da smirite živce. Kako doći do stamenog karaktera i reći ne nezdravoj junk hrani, a da vam pritom razlog za dijetu nije nova simpatija, stara simpatija, dečko u koga ste zaljubljene već mesecima, kolega na poslu koji se jednostavno ne da ili bilo koja druga muška figura koju se tako očajnički trudite da impresionirate.

Ovo je vapaj veoma gladne devojke koja je danas doručkovala kornfleks u voćnom jogurtu i ručala povrće sa dresingom, a zatim sebi čestitala na čvrstom karakteru i nagradila se pojevši četiri čokoladne štrudlice sa višnjom. Da li verujete u dijetu bez Motivacije sa velikim M?


Una Hadži – Nikolić

Editors choice