Koncept bivše ljubavi za mene je izgubio smisao već posle nekoliko bivših ljubavi. Koliko god da je trajala veza, ako sam nekog volela, ne mogu prestati da ga volim. Ne mislim u smislu, bolujem, pa prebolim, pa vremenom prestane osećanje gubitka, ne. Mislim u smislu, ljubav uopšte nikad ne prestaje. Veza postaje bivša. Dragi postane bivši. Ljubav ne. Ona se samo prenese, raširi, promeni oblik, promeni mene. Suštinu ne menja ni u jednom trenutku. A jedina istinska suština prave ljubavi je da ona nikada ne prestaje. Dešavalo mi se da pomislim da nekoga više ne volim jer sam povređena, zgranuta i ljuta. Ali povreda prođe. Oh, želela sam da prođe i ljubav, ali uzalud. Ne pitam se ja tu ništa.
Sretnem jednog bivšeg momka, ali davno bivšeg, iz vremena tripoznih tinejdžerskih dana. I uletim sa njim u komunikaciju u kojoj su pozicije iste kao i pre trista godina. On nadrndan i kritičan, a ja ogorčena u stavu odbrane. Osim što je bilo užasno ponižavajuće ponašati se kao da ponovo imamo trinaest godina, bilo je užasno uzbudljivo. To sam ja, ona ista, blesava, koja ništa ne zna, a sve oseća, sve naslućuje, sve hoće i ništa je ne zaustavlja – pevalo je moje malo tinejdžersko srce. “Respekt devojčice!”, čudio se moj zadivljen matori mozak. Bivša ja nije izgubljena, ona je tamo gde je bivša ljubav.
Vidljivo tetovirana ljubavlju u posebnim okolnostima
Potom sretnem još jednog bivšeg momka iz doba punoletstva i intenzivnog seksualnog iskustva, koga smatram svojim najboljim prijateljem, osećam prema njemu najdublje poštovanje i bliskost nenarušenu proteklim decenijama. I čujem od njega posle toliko godina kako me je doživljavao, sažeto u par rečenica, zrelih za epitaf: “Ali ti si za mene bila šokantna. Moj život se deli na vreme pre tebe, sa tobom i posle tebe.” Zanemela sam. Još jedna bivša ja oživela je u trenutku. Ta je nosila natapiranu kosu, usku haljinu sa rolkom, špicaste crne salonke i uvek je dozvoljavala ovom momku da je iznenađuje. I u tom flešu, ljubav je bila tu, ruku punih poklona, jer tako je to bilo sa njim.
Još nisam srela najskoriju bivšu ljubav. I nisam spremna za to. Bojim se da mi se ta sveža bivša ja ne bi nimalo dopala. Bila je debela, nakljukana lažnim strpljenjem, progutanim očekivanjima, nesvarenom gorčinom i očiglednom sebičnošću. Ali, umela je ljubav i ranije da mi uradi slične stvari. Zahvalna sam joj na svim transformacijama koje mi je priredila, na svakoj meni kojoj je omogućila da se ispolji. Zahvalna sam joj na tome što nikad nije prestala, što nikada nije odustala od mene, što me i dalje nagrađuje. Moja sadašnja ljubav je divljačka, van kontrole i pameti, najbliskija disanju. Odvija se jer ću umreti ako prestane, guši me kao astma, uravnotežuje me kao trodelno joga disanje, omogućava mi čestu hiperventilaciju i vantelesna iskustva telesnosti za nekoga ko udiše kao da mu je poslednje.
Ako ljubav ne reši da je sa mnom završila i život potraje još neko vreme, par decenija recimo – najviše ću voleti nju da sretnem. Toliko znam o bivšoj ljubavi.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
