Ima beskrajnih dana, koji jedva nekako prođu, ima dana koji prolaze sve po tri odjednom. Ima dana za koje znam koliko će mi biti kratki, iako ih je desetak na broju, koje nerado puštam, usporavam koliko god mogu. Razvlačim se i iz sve snage koncentrišem da mi lukavstvo uspe, da se dosađujem, da ne znam šta da radim i da onda radim ništa. Ali čim mi pažnja popusti, dva minuta protrče za trideset sekundi.
Nemam pojma kako to rade.
Ima bolnih, maglovitih i preteških dana, koji se ređaju u magnovenju, bez ijednog trenutka zaborava i olakšanja. Čak i noći tih dana, samo su gomila ružnih dana.
Ima noći koje se pretvore u jutro, a ja sam tek počela da se pitam zašto me peku oči. Ima noći kojima se nadam. I koje ne dolaze. Ima noći u kojima se u krevetu osećam kao paprika na roštilju. Prevrćem se i prevrćem, kao da treba ravnomerno da se ispečem sa svih strana. Da se bolje oljuštim. Ponekad je pun mesec. Češće je puna glava.
Ima noći punog meseca, kad ga pustim da mi sija direktno u jastuk i slatko spavam, dok mi svetli u lice. Ja, koja držim spuštene roletne danju i noću i stavljam vatu u uši, da bih mogla da se isključim. Jer spavam kao mačka. Antene mi mrdaju i sve čujem, a svetlost me budi momentalno. Čujem sebe kako hrčem, ponekad nešto uzviknem, ili čak izgovorim celu rečenicu. E pa, ima noći kad se ne budim od toga. Kad spavam dubokim snom i baš me briga za zvuke i svetlost. Sve ja to registrujem i dalje, ali me se ne tiče.
Ima noći kad se dan samo nastavlja. I kad telo ne bi osećalo potrebu da spava, mogla bih tako da nastavim da nastavljam danima.
Ponekad, jedva čekam da dođe trenutak da zagrlim jastuk. Isključim se lako, sa osećanjem da sam sve završila. Da sam sa tim danom raskrstila zauvek.
Ponekad ne mogu da dočekam da noć prođe, jer me deli od sledećeg dana, sa kojim imam neka posla. Neku neprijatnu dužnost, koju bih volela da sam već obavila. Ili neki susret kome se radujem i ne mogu da ga dočekam.
Ima dana i noći kojih se iznenada setim, kao da me nešto probode. Ima ih koje bih želela da mogu da zaboravim.
A najviše ima onih dana koje želim da doživim. I onih noći uoči takvih dana, kad roštiljam po krevetu i jedva čekam da dan počne, iako će mi se vrteti u glavi i imaću podočnjake. O, kako bih se rado navikla na te takve dane! Toliko da počnem sasvim normalno da spavam u noćima koji im prethode!
Stvarno mislim da je moguće navići se na iščekivanje uzbuđenja, trenutka u kome treba da si sabran, budan, uključen, u kome znaš da ćeš uživati ili da ćeš se dobro pokazati, iako ti trema pravi rupu u stomaku. Volim tremu. Neki najbolji dani za proživeti ih, obeleženi su strahovitom tremom.
Ima dana. Ne znam koliko. Ne bih ni htela da znam. Šta mi znači broj? Kad znam da ima dana koji traju po tri dana, i meseca koji prođu za dve nedelje? I da sad treba da biram, kao koje bih više volela, ne bih bila u stanju da odaberem. Volim sve dane koji mi sleduju.
