Radite u istoj firmi i gledate se kako matorite. Znate se iz perioda kad ste bili momci i devojke, sećate se kad se ko ženio i udavao i kad su se rađala deca. Išli ste na neka venčanja, a već malo kasnije idete na neke sahrane. Neki su otišli u inostranstvo, neki na druga radna mesta, a neki su…otišli.
Oni koji su ostali poznaju se, kao što se svi u porodici poznaju. Znamo jake i slabe karakterne tačke. Znamo ko od čega boluje. Čemu se raduje, šta ga zabavlja, od čega šizi. I pošto posao mora da se završi svakog dana, trudimo se da jedni druge oraspoložimo i da pokrijemo međusobne slabosti i propuste.
Imam jednog muža s posla i jednu simpatiju. Oni su, naravno, muževi drugih žena. A i njihove žene su mi drage. I deca. Troje naše dece je isto godište, a dvoje drugovi iz odeljenja. Životi su nam prepleteni, ma koliko samo tekli paralelno. I dobro se zezamo. U stvari, ponekad se toliko zevzečimo i lupetamo, da često komentarišemo kakav bi to rijaliti bio. Niko ne bi poverovao da je to samo zezanje.
Možda zbog specifičnosti posla. Kamere, mikrofoni, tereni, snimanja, montaža.
Sedim sa svojom simpatijom, montažerom, koji je isto južnjačkog porekla kao i ja. Očevi su nam iz Pirota. I naravno, svi nas zezaju kako smo Bugari i kako nas to iznad svega povezuje, taj bugarski vajb. Radimo, montiramo neki prilog za vesti. A kad neko prođe, kaže, ćuti nećemo da smetamo golupčićima. A onda moja simpatija kaže, pa da, još malo, sad će da joj dođe muž, ako nas vidi, najebali smo.
I onda dođe moj muž sa posla. Znam u kakvom je raspoloženju po tome da li je raspoložen za zezanje. Ako kaže, Bugarine, gde su ti ruke, ‘oću da vidim obe na tastaturi, onda ga ja pitam dušo, si popio lek, a ako on kaže nisam, jutros mi nisu dali, ja onda negodujem kako ga njegova žena ne pazi kako treba i da ću morati sa njom da porazgovaram.
Posle idemo na teren, moj muž snimatelj i ja. I ako se vozimo na neku dalju lokaciju, obavezno pevamo usput. Nekad uz radio, nekad samo onako. Pičimo Azru, njegov omiljeni bend iz mladosti i znamo sve tekstove. Nekad se žalimo jedno drugom, pričamo o parama, o deci, o obavezama koje nas čekaju. On me često vozi kući. Ako sam na terenu sa nekim drugim kolegom, zove me i pita je l’ da te čekam lepotice moja, a ja mu onda kažem da me ne čeka i da ga mnogo volim što me zvao da me to pita. Ili mu kažem čekaj me sunce, molim te, ti znaš da ja ne mogu bez tebe.
Kad radimo u različitim terminima, pa se ne vidimo nekoliko dana, grlimo se i skakućemo i igramo jedno oko drugog i pričamo kako su nas razdvojili, svi hoće da stanu našoj ljubavi na put, ali neće im uspeti, nema sile. A ja mu kažem da se ne sekira, jer me Bugarin dobro čuvao dok on nije bio tu. A on kaže kako će morati da zahvali Bugarinu, duguje mu. Pa onda padaju predlozi o tome ko bi kome još mogao da pričuva ženu.
Ponekad se nešto sukobimo. Principejlno i poslovno. Ja ne budem raspoložena da ga tretiram onako kako njega treba tretirati, a on mi onda kaže da sam ga za srce ujela i da to neće da mi oprosti. A ja mu kažem, razvešću se od tebe, ne mogu više. Na šta on kaže, ne može, ne dam ti razvod. U tom stilu se prozezamo skoro svakodnevno. A u svakoj šali pola zbilje. Mislim da bi mi teško pao razvod od mog muža sa posla, kako mi nije pao razvod od mog stvarnog muža.
Dobar je on muž. Jedan od najboljih. Činjenice pokazuju. Voli ga njegova žena, vole ga sve žene u firmi, a volim ga i ja. A on voli samo svoju ženu i veran joj je. Valjda ga zbog toga još više gotivimo. I simpatija mi je jedan ozbiljan muškarac, posvećen svojoj porodici.
Lako je voleti i ceniti tuđe muževe, jasno mi je. Ali, možda nešto naučim posle svih ovih godina poslovnog braka, pa nađem nekog stvarnog muža. Ne mora da bude bolji od ove dvojice, ni po čemu. Ali ne sme da bude ni malo gori. Na kraju, dugujem svojoj simpatiji i svom mužu s posla da budem zadovoljna i zbrinuta. Da se ne sekiraju.
