I nikad i niko, nikad niko, kao jaaa! U ovom trenutku. I u svakom drugom. Jer ja je samo sad, dok traje telo na zemlji. Posle toga nikad više ja kao ja. Nekad sam mislila da je to zastrašujuće. Ali sada uviđam koliko je utešno.
Kad se moja duša opet otelotvori, to neću morati da budem ja. Ono što nas definiše, što čini jastvo, krhko je i prolazno. Obično ubeđenje.
Meni je moje ja, jako milo. Nije mi naročito važno, jer to je takav proizvoljan sklop okolnosti, koji je doveo do toga da budem ja. Nije to nekakva uzvišena sudbina, koja osvetljava smislom moje postojanje. Čak ni ako jeste, to uopšte nije neka velika stvar. To je samo ja.
Duše su velika stvar. One umeju to sa putovanjem kroz vreme i prostor, sa naseljavanjem novih tela i planeta, sa međusobnim prepoznavanjem.
Duše su neprekidno na izvršenju zadatka i na vezi sa glavnim štabom. Uzimaju optimalnu ponudu za boravak na zemlji u telu. Utiču na proizvoljan splet okolnosti, u nameri da se materijalizuju. Ništa tu nije toliko predodređeno, koliko je u momentu određeno. Osim toga, za isto zemaljsko vozilo konkurše nekoliko duša, pa i više od nekoliko. Ponekad je neverovatna gužva. Svetlosni kandidati guraju se i nastoje da osvoje prvenstvo, okupljeni u rojevima oko para u ljubavnom zanosu. Koji možda želi sve drugo osim da pravi decu. I onda nekome uspe.
I taj neko sam u jednom trenutku bila ja. Baš takva kakva sam sada. I da moji roditelji, koji su se poznavali svega par meseci, nisu podlegli malograđanskom imperativu da ionako nemaju šta da čekaju više, jer imaju po 27 godina, zaposleni su i zreli ljudi i eto, kad se već desilo…
Njima sam se desila ja. A ja sam samo pokušavala da stignem prva i da utičem na okolnosti da omoguće moju nameru da se oprobam u ovom ja. Da nisam uspela tada, kod njih, desila bih se nekom drugom paru, u nekom sličnom scenariju, ali ne bih bila ja. A možda sam došla svojim roditeljima, jer su bili lak plen, lakši nego oni prethodni, kod kojih nisam uspela.
Ko zna koliko ja mogućnosti sam propustila? Ko zna koliko puta je ova duša što putuje u onome što doživljavam kao sebe, menjala vozilo i naseljavala razna ja? I kako onda mogu da uzimam za ozbiljno to ja?
Kad je ja samo splet nasumičnih okolnosti, koje su u trenutku najviše odgovarale nameri moje duše, da se još jednom ogleda u krvi i mesu…
Zato je ego komična, nestabilna i opasna građevina, koja može da se sruši i zatrpa dušu, ili da se izdigne u monolitne visine i zakloni svojoj duši pogled i spreči je da uživa u vožnji, gledajući okolo u prirodne lepote i strahote realnosti.
Niko kao ja. Jaka stvar. Već u sledećem udaru kosmičkog pulsa ni ja neću biti kao ja.
