Neko se bavi ekstremnim sportom, neko ekstremnim životom. Rizik je isti, ostalo su metafore. Padobranstvo je do jaja, u oba slučaja. Ali skok u tandemu, to je prosto više od rizika.
Skočiš sam, ok. Svi padobranci su spremni da rizikuju sopstveni život zbog tog osećanja slobodnog leta. Ali kad nisi utreniran padobranac, nego staviš svoj život u tandem, ulog je duplo veći. Kao što je strast dvostruko brža od straha. Letiš i vrištiš, a vetar ti gura krik nazad u krajnike, i taman kad shvatiš da je zemlja blizu i da si napunio gaće, krajičkom preostalih perceptivnih sposobnosti skontaš da si se naprimao trajno. Navlaka na adrenalin. To je bilo na granici metafore. A sad na granici života:
Izazov je toliki da strah ne stiže da angažuje razum, iako znam da ću rizikovati život. Kad zažmurim i skočim, čvrsto prikopčana za nekoga ko povlači ručicu padobrana, umirem od sreće što letim. I kad se padobran ipak otvori, a srce sklizne na svoje uobičajeno mesto, osećam isto što i svaki ludak. Krivo mi je što se nisam rasprštala po zemlji i presrećna sam što sam živa, jer šta? Iako nisam sebi upriličila veličanstvenu završnicu, mogu ponovo.
Tandem nije ptica. Ali leti
Ali, partneru iz tandema je dosta za danas. Možda mu je dosta i za ceo život, odahnuo je kad je pretekao sa budalom okačenom sebi o vrat. A možda samo hoće da promeni ulog. Dižem. Pratiš? Sad menjamo mesta. Ti napred, upregnut u tandem, a meni padobran na leđa. I ruka na ručici. Imaš li poverenja? Ah, pogrešno pitanje. Imaš li muda da mi ukažeš poverenje?
O, partneru. Ne razočaravaj me. Pa ja sam stavila svoj život u tvoje ruke bez razmišljanja! Nećemo sad o tome da sam ja luda. Koliko li si ti lud kad preuzimaš rizik za tuđi život? Tvoje ludilo te laže da voli slobodu. Ono voli moć, zato si ti taj koji otvara padobran. Moje ludilo je već legendarno. Ne samo da voli slobodu, nego je navučeno na nju sto posto. Sloboda je kad si toliko srećan, da strah ne može ni da ti pljune pod prozor. Sloboda je kad ti je prozor toliko visoko, da odozgo uopšte ne možeš da vidiš strah. Sreća je skok sa tog prozora, pravo u slobodan pad. Let sa poverenjem u te ruke koje upravljaju padobranom. Ne mislim sa poverenjem da će ruke koje drže moć zaista povući ručicu. Mislim na poverenje da će me ruke držati čvrsto, kakva god bila odluka slobode. Hoću li nađubriti travu ili napipati tlo nogama, hoću li se polomiti ili ću sutra opet skočiti? Ko sam ja da odlučujem o tome?
I, ako ipak rešiš da želiš ponovo da letiš, hoćeš li, ipak, ponovo hteti da upravljaš tandemom? Oh, ali zašto da samo meni bude zabavno? A možda ti ne misliš da je rizikovanje života baš neka zabava? Osim ako ne rizikuješ tuđi život.
Znaš, ako preživim tandem, počeću da skačem sama. I naučiću sve majstorije da mi slobodan pad potraje što duže. I da otvaram tačno na vreme glavni padobran. I da računam na pomoćni. Jer želim da skačem stalno, kad god hoću.
Zato što je jedino ekstremno dovoljno dobro i dovoljno slobodno, pa makar i solo.
Ali ja imam poverenja u tandem.
Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
