Ne postoji način da se podudare zadovoljstva deteta i odraslog čoveka. Kada odrastemo, suočavamo se sa brigama, problemima, grabimo i borimo se. Jer život, ma koliko bio lep, predstavlja borbu. Ljudi će reći da i u životu odraslog čoveka postoji mnogo zabavnih i lepih stvari – da, postoji, ali se ne mogu porediti sa radostima jednog deteta.
Detinjstvo, najlepša faza života svakog čoveka
Ljubav i pažnja
Kao deca, znali smo samo da ušetamo u sobu i da odmah pridobijemo pažnju, makar samo na sekund. Kao odrasli, to ne možemo učiniti. Da bismo ispunili tu detinjastu želju da dođemo do ljubavi, nežnosti i pažnje, trudimo se da izgledamo što bolje i atraktivnije. Ali dok smo bili deca, nismo morali ništa da uradimo, osim da budemo svoji. Znali smo da je ceo svet na našoj strani.
Školski dani
Tačno je da nismo hteli da radimo domaći, hteli smo samo da se igramo. Mrzeli smo da ustajemo ujutru kada je bilo vreme za školu. Ali pošto se škola završila, i kada smo uplovili u svet odraslih, nedostajalo nam je i buđenje i domaći. Priznaćete da je škola imala neku svoju magiju. Rekao bih da je to mesto gde su zabava i odgovornost išli ruku pod ruku.
Jednostavnost sklapanja prijateljstva
Bez premca je lakoća sa kojom smo nalazili prijatelje u detinjstvu. Naravno, prijatelje stičemo celog života, u kafanama, na radnim mestima, ma gde god hoćete. Ali kao deca, bilo je dovoljno da sa nekim podelimo čokoladu da bismo postali prijatelji. Nije bilo razmišljanja o tome da li se neko druži sa nama samo zato što ima ili očekuje neku korist. Nisu postojali “kontakti”, samo prijateljstva.
Spremnost za oproštaj
Ovo je nešto što smo zaboravili, ili polako zaboravljamo sada kada smo odrasli. Kao deca, lako smo opraštali jedni drugima. Odrastanjem smo, nažalost, lakoću opraštanja i spremnost da oprostimo nekako izgubili.
Bezbrižnost
Kada smo bili deca, znali smo da rukovanje tenzijama života nije naš posao, već posao naših roditelja. Odrastanjem shvatamo da se od nas sve više očekuje da budemo odgovorni i da brinemo o sebi. Kada detinjstvo prođe, sve te brige postaju naše, i niko drugi ne misli o njima.
Biti svoj
Kao dete, možete da urlate, pravite grimase, vrištite, plešete, skačete i nosite sve što poželite bez potrebe da se bilo kome pravdate. Sada kada ste odrasli, uhvaćni ste u mrežu koja se zove odgovornost i posledica, i ovakvo ponašanje ostaje u dalekoj prošlosti, u detinjstvu.
Zavisnost bez straha
Kao deca, naravno da zavisimo od naših roditelja, oni brinu o nama, o našoj bezbednosti, i mnogim drugim stvarima. Kada odrastemo, učimo da ispunjavamo svoje obaveze i da budemo nezavisni. Kada odrastao čovek zavisi od nekoga, to među drugim ljudima nije baš lepo prihvaćeno. Sada je to samo slatko sećanje na detinjstvo.
Detinjstvo je nešto što ne možemo vratiti, ali dokle god uspevamo, moramo negovati i čuvati uspomene. Prema mom mišljenju, te uspomene su motivacija da napravimo još neke, krupnije korake u svetu odraslih.
Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.
