Žene koje su same sebi oslonac, vrlo često postanu oslonac i za svoje bližnje – takva je situacija. Nezavisnost i samostalnost gordo zvuče, ali to je samo sloboda ograničena potpunom odgovornošću – najteža za nošenje i praktikovanje. Nezavisne žene imaju svoju grupu prijatelja, kojima se obraćaju kad im treba pomoć i u njoj bar jednu isto tako nezavisnu ženu, na koju uvek računaju i koja uvek računa na njih. Ipak, u najtežim periodima, one same nose teret, koji se u zajednici deli, pa makar i neravnopravno. Ovo su “čari” samostalnosti, koje razumeju samo žene koje su navikle da se oslanjaju samo na sebe.
One su često samohrane majke
I kad im deca poodrastu, pa mogu da preuzmu neke obaveze i odgovornosti, one se i dalje trude da ih ne opterećuju, da im ne oduzimaju detinjstvo i bezbrižnost. One često slušaju zdravorazumske komentare onih koji nisu u njihovoj koži, tipa “deca su ti već velika, mogli bi to da rade umesto tebe”. Da, tačno, ali one ne žele da se oslanjaju na decu više nego što je baš neophodno. Hoće da ih zaštite i rasterete, kao što to i ostali roditelji čine. Deca imaju svoja posla i ne treba da budu opterećena obavezama, koje deca u zajednicama nemaju. To često nije moguće u onoj meri, u kojoj bi one htele, pa su njihova deca ipak zrelija i spremnija da uskoče i urade šta je neophodno, a one to ponekad moraju da traže od njih – jer nemaju od koga drugog.
Nezavisnost često nije izbor, nego splet okolnosti
Deca, posao, onemoćali roditelji, udovištvo – životne okolnosti od žene koja je htela regularnu porodicu, zajedništvo i partnerstvo, načine centar porodične stabilnosti. Ona postane jedina osoba na koju svi oko nje računaju. Uplašena, zabrinuta i rastrzana, žena nauči da prestane da se pita kako će i šta će, jer to su pitanja bez odgovora, koja prizivaju osećaj bespomoćnosti i pomoć koja nema odakle da dođe, saberu se i trajno ostanu sabrane – uvek spremne da odnekud izvuku zalihe snage, rešenosti i energije, da zaštite decu, pomognu roditeljima, boreći se usput za karijeru, zaradu i mesto u društvu, boreći se za trenutke opuštanja i radosti, svesne da za slabosti, oklevanja, naricanja i samosažaljenje nema mesta – ukoliko žele da sačuvaju zdravlje i zdrav razum.
