Dvadesete godine su prilično nezgodne godine. I teško ih je definisati. Ono kao, odrasla si, naročito ako si u kasnim dvadesetim, a sa druge strane i dalje umeš da se ponašaš kao nesnosna tinejdžerka koja se svađa zbog svake sitnice i koju je teško obuzdati. Kao znaš šta hoćeš, ali si i dalje pomalo neodgovorna i neozbljna, kao obećavaš sebi da ćeš se uozbiljiti, a onda i dalje radiš iste gluposti i praviš iste greške. Čak i ako imaš obaveze ozbiljne, poslovne prirode i dalje daješ sve za svoje drugarice, ali šta ćeš, svađe se ipak dešavaju, baš kao onda kada ste imale po 15, 16 godina. Kada ti društvo toliko znači, svaka svađa je nož u leđa, ali ove svađe ćeš sigurno imati samo u dvadesetim (što ranim, što kasnim, što i pre dvadesetih). Već kasnije, ovome ćete se slatko smejati, a vaše prijateljstvo će biti jače nego ikad.
Svađate se jer je neko uvek u pravu, a neko uvek greši. Ovo tvrdoglavo ponašanje tipično je za mladost, jer kasnije već shvataš da svako greši i da je nemoguće da je neko baš uvek u pravu. Ali kako god, ti svoje drugarice prihvataš takve kakve jesu, bile one tvrdoglave ili ne i lako ti je da im kažeš hej, nisi u pravu, o’ladi. I ona će shvatiti baš onako kako treba, bez rsprave.
Svađete se jer neko kopira nekog. Jao! Sećaš li se svih tih identičnih stajlinga? I tih svađa jer je neko nekome nešto “ukrao”, a da nije obavestio tu osobu? Sćaš se te ljutnje kada vidiš da je drugarica kupila iste patike kao ti? Ovo je stvarn klinačko ponašanje ali se dešava. Srećom, ne još dugo!
