Čitav život su mi govorili kako posmatram stvari iz ptičje perspektive. A znaš onu čuvenu o letenju i padanju. Ja sam danas iz sna pao direktno u dušu jednog psa lutalice. Bilo je oko devet ujutru. Da sam običan pas, verovatno bih čekao svog neodgovornog vlasnika da me izvede napolje, ali ja sam za razliku od njega bio slobodan. Mene niko nije morao da huška na bivše momke ili da mi stavlja brnjicu da bih prošetao parkom.
Zanimljivo je biti pas. Možeš da zaviruješ ispod kola, a da se ne isprljaš. Možeš da laješ na ljude, čisto iz zezanja. Ili da zaviruješ devojkama pod suknje. Ili da im izmamiš osmeh. Čak te i pomaze ponekad. Sve je to u domenu sposobnosti nas slobodnih pasa.
Hteo sam da lajem na Mesec, ali ulice su bile prepune svetlosti. Mirisi su ono što me je oduševilo. Odjedanput, broj mirisa koje sam mogao da osetim se umnožio milion puta. Kako se množe oni prijatni, kao recimo mirisi iz mesare ili mirisi keruša u teranju, tako se množe oni neprijatni. Ali ja ne brinem zbog toga. Spektar različitosti je bio preveliki da bih brinuo. To je dovoljno za sreću jednog psa kakav sam ja.
Bio sam presrećan kada sam shvatio da se umesto ruku, moje glavno oružje nalazi na glavi. Ujedao sam štapove i flaše po čitavom bloku. I lopte koje sam krao od malih ljudi su mi pričinjavale izuzetno zadovoljstvo. Kako su me samo gledali, nisu znali da li da me vole ili da me se plaše. Mali ljudi su uglavnom dobri ljudi. Uvek sam im vraćao njihove lopte. Da li su mali ljudi uopšte ljudi?
Smejao sam se očima. I onom čudnom stvari iznad dupeta. U prolazu sam naleteo na jednog psa koji nije imao mahalicu na dupetu. Neki valjda nikada ne nauče da se smeju onako kako bi trebalo. To valjda ima veze s tim što se previše druže s ljudima.
Neko mi je bacio kosku. Pio sam vodu iz fontane. Jurcao za kolima po bulevarima. Doduše, to je bila opasna igra, jer video sam jednog mene kako leži na ulici i ne mrda. I nije delovao baš živahno. Sklonio sam ga sa ulice. Ostavio kosku pored njega. Otkinuo jednu registraciju sa prvih kola na koja sam naišao na parkingu i izgrebao još nekoliko drugih usput.
Polako pada mrak. Ovaj grad je ogroman. Mislim da mi više nikada neće biti dosadno. Pratio sam ljude i druge pse, put me je nosio. Došao sam do reke. Da li ja umem da plivam? Ne znam, ali voda deluje tako zanimljivo. Uskočio sam i počeo da mašem šapama najjače što sam mogao. Glava mi je i dalje nad vodom. Dobro je. Našao sam jedan poveći komad drveta. Reka ne miriše baš najbolje, ali prija. Voda me je nosila. Drugi psi na obali su mi se smejali. I ja sam se smejao njima. Bili su na povodcima. Voleo sam kako svetlo pliva u reci.
Neki ljudi koji nisu prestajali da se smeju su sedeli na Keju. Jedan par sa kratkom i dugom kosom. Prišao sam im. Dali su mi napolitanke, a ćelavi je ovoj sa dužom kosom branio da me mazi. Bilo mi je lepo pod njenom rukom. A njega sam hteo da ujedem. Krenuo sam sa njima do jednog od splavova, ali me nisu pustili unutra. Nema veze, ionako mi se nije sviđala ta gužva.
Zavijanje pasa se razlilo preko neba. Bio je to poziv na okupljanje čopora. Ja nikada neću biti jedan od njih. Ne želim. Ko god oni bili. Dani ovde baš kratko traju. Spava mi se. I moje vreme ide sedam puta brže nego inače. Olizao sam pod ispred pekare i legao ispred.
Nekakva voda mi je prsnula u lice i probudila me. Bila je to kiša. Odbijala se od betona i letela nazad ka nebu. Pravi letnji pljusak. Bilo je zadivljujuće. Hvatao sam kapljice jezikom. Jedna kovrdžava devojka je pokušala da me zainteresuje da krenem sa njom. Zviždala mi je i pljeskala, ali nije me zanimalo to. Imao sam kišu. Isprljao sam joj ruke i kosu i butine. Skakao sam, i voda iz bara je prskala na sve strane. Rep mi je bio načisto mokar.
Sklonila me je u ulaz. Insistirala je na tome. Opkolila me je svojom kosom, prstima i malo po malo gurkala u lift. Liznuo sam je po obrazu i po dlanu. Iz mog repa prskala je voda. Ostavljao sam blatnjave tragovepo podu i zidovima. I dalje mi se igralo.
Otvorila je vrata od stana i čekala da uđem. Gledamo se. Rekao sam joj da ni ne pokušava da mi stavi povodac. Ja ne želim da me vode u šetnju. Bez povodca, zajedno lutamo, zajedno se vraćamo kući. Nije znala šta mi je u glavi, nije mogla ni da nagađa. Ali mislim da me je razumela. Toliko sam joj dozvolio.
Isprljao sam bela vrata štrokavom mahalicom. Ušao sam. Mirisali su cimet i vanila. Nisam brinuo.
Na kraju krajeva, svi psi idu u raj.
Nemanja Lukić je turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
