Mnogi se pitaju kako je moguće da pojedine heroine srpskih nacionalnih televizija opstaju uprkos besmislenim sadržajima kojima se bave i recikliranju bajatih i ispričanih priča. Svaka nova televizijska sezona ih demantuje potvrđujući da još uvek nisu sasvim shvatili gde žive. I dok se tako zapanjeni suočavaju sa zabladuma i diluju sa viškom idealizma, one haraju i dalje. Krenimo, kako red nalaže, od ružičastih.
Jelena Bačić Alimpić
Najuverljivija bila dok je vodila vulgarne talk show programe u produkciji novosadskog Sveta. Valjda se nikad posle toga nije osećala tako komotno i kao svoja na svome. Po “opuštenosti” pristupa, prevazišla Minimaksa, Borisa Bizetića, Sašu Popovića i balkansku proročicu Kleoptru koja je u ta jeziva vremena takođe imala svoj “tv format”. Kada je došlo vreme da se upristoji, postala smrtno dosadna, valjda zbog toga što je svoje najdraže hobije, tračarenje i podvriskivanje u njime izazvanom zanosu, morala da zameni simulacijom novinarskog pristupa. U tom smislu nije odmakla dalje od pitanja o planovima za budućnost i novim projektima. Laknulo bi joj svaki put kada bi trebalo da najavi muzičku numeru ili Božen Žumbor sa cegerom punim algi. Gratis za goste, naravno. Ipak, pregurala period medijske čistke u periodu 2001. do 2003, kada se činilo da će Srbija postati civilizovana zemlja sa kolko toliiko pristojnim medijima. Ovih dana ponovo jako interesantna budući da pokušava da se afirmiše kao srpska Opra Vinfri (Oprah Winfrey) ili makar Barbara Valters (Barbara Walters).
Preozbiljno je shvatila ulogu tako da se u fotelji rastapa od ljupkosti, miline, blagonaklonosti i empatije. Bole je sve rane njenih gostiju bez razlike da li prekoputa sedi Džej ili Velja Ilić. U tom smislu najosetljivija na malograđanski “sport” zahvljujući kojem se i proslavila – strvinarenje po tuđim životima. Zbog toga bespogovorno veruje Marijani Mateus i brani tezu da se tabloidi, kojima duguje zahvalnost za sopstvenu karijeru, bave čistom fenomenologijom i kulturološkim analizama u slici i reči. Po zanimanju profesor srpskog jezika, ali, na sreću nije “ostala u struci”. Ovako je ipak moguće ukinuti je jednostavnim potezanjem daljinskog upravljača, a deca možda nešto stvarno i nauče o Disu i Lazi Kostiću. Uticaj Jove Zmaja njegovih “Đulića” najočigledniji u njenoj pasiji da gostima daje nadimke u maniru cico, maco, kuco, srce. Najbolji dojam ostavlja kada se pojavi kao predlog u “Utisku nedelje”začinjena duhovitim Oljinim naslovom.
Sanja Marinković
Taman kada su se mnogi ponadali da će joj emisija biti ukinuta ili barem skinuta sa programa na neko vreme, vratila se glasnija nego ikad. Ne samo da je “Magazin in” dobio novu scenografiju za minuciozno i pronciljivo analiziranje muško-ženskih odnosa, čime se uzgred budi rečeno bavi već čitavu deceniju, već je sitna ali dinamitna, Sanja Marinković, postala sudija u još jednom besomučnom splačinarenju po supružničkim odnosima u Srba. Računa se da će u emisiji “Bračni sudija” zacementirati sve stereotipe koje je je propustila da lansira u svojoj autorskoj pričaonici. Na meniju su muškarci, žene, brakovi, veze, emocije, seks… Zbog toga su njene emisije najopasnije za osobe u pubertetu koje imaju prezaposlene roditelje i oskudne kontakte sa okolinom. “Magazin in” je prodajom jeftinih snova proizveo više sponzoruša, splavarki, dokonih blejača po urbanim dolinama, obesnih tatinih sinova i histeričnih maminih ćerki nego dve trećine devedesetih sa sve komadantom i njegovim silikonskim slavujem iz Žitorađa.
Sanja je tako dobro razumela šta Srbima treba da je u međuvremenu postala predavač u sopstvenoj radionici za medije (čitaj: tabloide i tabloidne emisije) ozbiljno kvareći časnu i stamenu Crnogorku koja ju je i otkrila, Vesnu Dedić Milojević. Nekada gadljiva i preosetljiva na kič i šund, Vesna je, zahvaljujući mentorstvu nekadašnje učenice, postala dežurni dekor na najkičerznijim gradskim dešavanjima sa sve dužim fitiljem za glupost i sve kraćom suknjom. Ali, to nije prvi put da učenik zajebe učitelja, zar ne?
Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”
