Kad se zimi obučem – uopšte ne planiram da se svlačim. Osim u kupatilu, dok radi grejalica i teče vruća voda. Vi iz parnog grejanja možete da nosite tange preko cele godine, ja vala jok. Ložim šporet u duplim gaćama.
Pošto su me zimskom oblačenju naučili skijaši, vodajući me po planinama u vreme kad je bilo normalno da se leti ide na more barem dva puta, a zimi na skijanje, od Vogela do Brezovice, po dve nedelje najmanje, ja se zaklinjem u slojevito oblačenje, od veša ka površini. I u slojevito pokrivanje. Bolje tri ćebeta, nego jorgan.
Ono što je najlepše u slojevitosti, to je da mi ne treba brushalter, juhuuu! Kad naređam majicu, duksericu, džemper i šal preko, ne vide se ni sise, a kamoli bradavice.
Koliko leti volim da idem gola koliko god mogu, brus moram da obučem, ako ne mislim da mi baš svako zeva u sise. Zato po kući mogu da nosim samo krpičastu haljinicu, a gaće da obučem jedino kad izlazim iz kuće, jer sam rođeni nudista i maltretira me i to malo oblačenja iz pristojnosti prema ukućanima. Prava je muka leti se obući za posao i izlazak, kad oblačenju pristupate sa stanovišta nudiste. Muka je i našminkati se. Leti ljudi lepo treba da idu goli i gotovo.
Ali zima je dušu dala za oblačenje, pa da nadoknadim onoliko razgolićivanje, oblačim sve duplo. Gaće do pupka – one što leti stoje ćušnute sa ostalim zimskim seksi vešom, hulahopke, helanke preko hulahopki i još jedne pamučne čarape preko hulahopki i, naravno, pantalone, one elastične. I čizme, i to one što su mi namerno veće pola broja, da bih mogla da nosim šesnaest slojeva čarapa, onako kako volim zimi. Tanka dukserica uz telo, pa nešto vuneno odozgo, džemper, haljina ili još jedna plišana dukserica u sportskoj varijanti. Šal, kapa, rukavice obavezno. Kratka jakna može, dugačka je rezervisana za uz suknju, kad oblačim samo tri para grilonki.
E, rukavice su muka, nikad nisu dovoljno tople, a ako obučem tanke pa preko vunene, prsti su mi neupotrebljivi, a stisak nepouzdan.
Zimsko duplo oblačenje jednako duplo svlačenje
Kapa ide preko ušiju, šal preko nosa, a između što veći cvikeri.
I to je sve za debeli minus. Za ovu zimicu kakva je sad, dovoljno je samo dupli sloj tanje garderobe i dugačka jakna ako duva vetar. Umesto šalova, deblje marame, a može i dve, pa nek’ ide život.
Daleko je to od novinske hartije u gojzericama i vrućim krompirima u džepovima, sa vunenim rukavicama bez prstiju i fantomkama koje je štrikala nana u šašavim bojama. Pa na sankanje, niz zaleđenu nizbrdicu pored seoske crkve. Kad se ohlade krompiri, ukvase rukavice i slede se prsti i nosevi, vreme je da se ide kući. Svlačenje uz bubnjaru i kupanje polivanjem lončetom u koritu. Prsti na rukama i nogama gore, pidžama se greje pored peći, a nana će ujutru založiti pre nego što deca ustanu da vide koliko je noćas snega napadalo.
Taj isti osećaj zadovoljstva dolazi sam od sebe sa duplim gaćama i cvokotanjem. Sa spavanjem u hladnoj sobi sa čarapama na nogama, umotana u nekoliko ćebadi kao palačinka u vreći za spavanje, sa buđenjem i ostajanjem u toplom krevetu samo još pet minuta. Pre nego što uskočim u trenerku i kućnu haljinu i počnem da smišljam šta ono beše još mogu da obučem preko dva sloja veša i čarapa, a da ne izgledam kao da sam se ugojila pet kila preko noći.
Najlepše je zimi kad hodate po hladnoći, snegu i vetru, a svaki deo vam je ušuškan i topao.
Ko me nagovori da se svučem, mora stvarno da bude ubedljiv.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
