“I tako ti ja, mačko, pričam fazon, znači, tipa on me vodio gajbi (mislim, ludilo mozga), znači, taj rad, blejali kod njega (bee) i, znači, ono.”
Kao što se dalo primetiti, na teritoriji grada Beograda u ovom veku došlo je do gomilanja novih reči, pa je Vuk Karadžić totalno pao u zaborav i znači, jebo te, zonfa je taj da to baš i nije kul što je on napisao. Ono kao piši kao što govoriš, ne zajebavaj, vidimo se gajbi večeras (včrs), znaš kakvu sam cupi danas video, ne možeš verovati, mala je mrak.
‘Ajde nekako pregrmiš novu generaciju Beograđana, čiji roditelji ne razumeju novu azbuku, a odrasli na teritoriji grada Beograda – pričam ti fazon, ali oni što su došli da studiraju, rade ili šta već i posle tri dana mi pričaju zonfa, e to već para uši, diže pritisak i nervira, bre.
I te nove reči, ako se to rečima može i nazvati, malo kvare sliku ovog grada, ali ajde, mislim, izvrni ti strancu fazon u zonfa, ma idi.
To je vrlo poznato da tek pristali u Beograd, za željom da se što pre uklope u čitavu sliku grada počinju da razvlače toliko da te zaboli glava od same priče sa takvima. Ima ih sa raznih strana Srbije, neki dođu iz delova sa specifičnim naglaskom (zamislite nekog “iz Pirot” da se uklopi u “beogradski”), pa mu to malo teže ide, ali ima i onih koji posle dva dana “tačno akcentujuˮ svaku reč iz novonastale gramatike.
Uglavnom su to devojke koje smatraju da su mnogo bolje, lepše i pametnije sa tim naglaskom, obične glupače, nisu čule za ono budi svoj. Naravno, ima i muškaraca. Svi se oni posle vrate u svoj grad ili selo, nije bitno, i pričaju fazon ljudima, misleći da su neke velike face. Čast izuzecima, koji tek uhvate poneku reč nesvesno, ali su daleko od te želje da budu deo čitave te priče.
Nije tu samo beogradski, imamo zemunski, dorćolski. I sve je to okej, svaki grad ima neki svoj tipičan naglasak, ali preterivanje postaje smešno, a pogotovo na onome ko to radi čisto radi prihvatanja u društvu, pa kako menja teritoriju, tako ili razvlači ili ne razvlači. A kako tek tako biti deo Beograda, a da ne odeš na Obilićev da piješ kafu svaki dan i pričaš fazon. Ma, idi begaj, sine.
Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo.” Elsa Triole
