Tako je govorio Niče

Tako je govorio Niče

Danas će mi na umnom jelovniku biti komad živine u ljudskom obliku ili žilavi čovek sa prelivom od intelekta? Dilemi nikad kraja, životinje, malo naprednije sa osposobljenim govornim aparatom nisu tako retka vrsta, ali ovi intelektualci su prava egzotika.

Koga bi drugo prizvala u pomoć, nego velikog Ničea. Bio je jedan od retkih, koji je prednost davao “vrsti čoveka koja se do sada poštovala kao puna vrlina”. Odnosno natčoveku.

Znači to je to što pravi razliku između čoveka i životinje – vrlina? Kako je prepoznati i definisati? Vrlina se prepoznaje u dobroti, poštenju, finoći ili bar u onome za šta se predstavljaš, kad klimaš glavom, iako se ne slažeš, smeškaš se, viriš iz tuđe pozadine, veruješ u ponuđeno, očekivano kao jedino i konačno? Ili je vrlina kad pljusneš istinu u lice rulji, pokažeš da si bezobrazno superiorniji u odnosu na mnoštvo koje se drži skupa i da čopor njih nije dostojan genijalnosti koja čuči u tebi? Upomoć Niče!

“Realnost je u znatnom stepenu lišena vrednosti, smisla, istančanosti. Poboljšanje čoveka bilo bi poslednje što bih ja obećao. Uvek se zabranjivala samo istina. Ja ne osporavam ideale, samo navlačim rukavice pred njima” – reče Niče i opet mi baci zrnce peska u zbunjene oči.

Opet nesporazum, nema poboljšanja sveta, ali ima poboljšanja mikrosfere našeg bića, svet je uskraćen za smisao. Jesmo li i mi, Niče, šta kažeš na to?

“Svako postignuće, svaki korak u saznanju potiče iz smelosti, iz strogoće prema sebi, iz čistote u odnosu na sebe. Misli koje sežu do najodabranijih, povlastica bez premca je ovde biti slušalac, nikome nisu tek tako date uši… Najtiše su reči koje donose oluju, koje kormilare svetom. Svaki se rast ogleda u traganju za snažnim protivnikom. Napadam samo stvari koje su pobednonosne. Ako ja to ne učinim, učiniće to on!”

Pokušaj – merilo otpora prema neizvesnosti i korak napred ka provaliji ili tronu. Elem, nije svaka pobeda ista i nije sve vredno pobede. Čini mi se da shvatam šta je Niče hteo da mi kaže. Ali i dalje sam daleko od onoga što želim. Niče, šta još imaš da mi saopštiš?

“Poznajem znakove uspona i pada – poznajem oboje – jer ja sam oboje. Energija da se potpuno osamljujem, da se izvlačim iz tekućih odnosa, da ne dozvolim da me prisvajaju, niti da se više brinu o meni, da lekarišu nada mnom. Sam sebe sam uzeo u ruke, sam sebe sam izlečio.”

Ovo mi se već sviđa, sam svoj gazda, nego kako dežurne sestre i doktorčiće isterati van ordinacije i ostati sam sa sobom, dati bocu samopouzdanja, smelosti koju je Niče prepisao i terapiju svakodnevno koristiti. Uspeh čoveka, koji ga distancira od životinje koja preživa, konjoše i čeka klanje -  “pogađa prave lekove, rđave slučajeve koristi sebi u prilog, sve što vidi i čuje, doživi, u društvu je sa sobom!”

Sve njegove misli stopljene u pisanu filozofiju, ostaće nedokučiva riznica znanja, a on apeluje da je najvažije “čitanje koje se uzdiže do umeća tumačenja”.

Imamo na raspolaganju toliko stvari koje možemo da upijemo, kao komad sunđera vodu, ali šta s tom vodom, iscediće se kad-tad!? Tek će na to Niče: “Ne u saznavanju, u stvaranju počiva spas”.

Ako sam dobro razumela sve što je Niče rekao onda zaključujem: “Čak je i sreća ne biti u pravu”. I da ne zaboravim ono najvažnije “samo veliko deluje na veliko”.


Jelena Pavlović – student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.