Tako mrtvi govore

Tako mrtvi govore

Samo za nju ja zakasnile ptice krotim i pretprošlo izdanje novina čuvam. Samo zbog nje, mrtav, otvaram oči i željan njenih bosih stopala, u njenom snu, je izuvam. Samo za nju ja dišem živih izvan i samo zbog nje molim – neka me nikada ne stigne tu gde sam od života izdat.

Čuj kako Zemlja noćas hoda, kako pokisla pod suzama stenje, čuj kako od svega ostaje ništa, kako se svi oblici sveta menjaju u prašine zaboravljene. I mene će jednom mrtvog iz tebe svele iseliti. I mene će jednom neko u tebi otrovati – umrećeš.

Sve prolazi, moja mila, zato se i ne može unazad doći.

Što ti je ta glava pognuta, što zbog mene prošlog kuneš svoje oči. Što zbog mene, za mene uskraćenog, što zbog toga odlažeš pomoći.

Istraj dok te ima. Do svog konca živa živi. Nije tuga što me nema. Nije bol što smo jednom bili. Nije ljubav nad čim se može plakat. Nije suza što smo snili. Zato sretna dalje živi.

Pusti nek se zrak jutra po tvom čelu prospe, nek tvoja koža upije svetla gasećeg mraka, nek ti se tužnoj osmeh otme, za mrtvima nemoj plakati nikada.

Jer mi mrtvi smo tu, u vremenu trošnom strošena smo bića. U živima nas ima sve dok im gori života sveća. Mi smo tu. Samo zemlji bliže. Samo suncu malo dalje, samo koji pedalj od vas živih niže.

Ja sam tu Tako mrtvi govore

Ja sam tu

Mi smo tu da zborimo gluvo. Sjedijeni s ništavilom. Iz nas niču trave. Ako to ipak život nije, a život je – mrtve mi glave.

Nemoj kleti zemlju crnu. Tvoj će dom jednom i ona postati. Iako se za te molim, smrti će i tebe stići.

A, kada život izda, još si samo jedna okopana brazda. Još si mogo, al’ ne vredi, smrt je nad čovekom – njegov je gazda. Zato gazduj nad životom dok te još u njemu ima. Zato ne daj da te tuđe smrti mrtvom načine, mila.

Ja sam tu, uz vetar strujim. Ja sam tu, kroz šume dišem. Ja sam tu i kad tvoja čula do mene ne stižu. U tvom sam snu, iz mene niče cveće. Ja ti govorim, nebo ti šapuće.

Samo za tebe ja zakasnile ptice krotim i pretprošlo izdanje novina čuvam. Samo zbog tebe, mrtav, otvaram oči i željan tvojih bosih stopala, u tvom snu, te izuvam. Samo za tebe ja dišem živih izvan i samo zbog tebe molim – al’ ne vredi, i tebe će jednom život da izda.

Elena Ederlezi