Potpuno subjektivno pristupajući ljubavi, o istoj subjektivno i pišem. Nikada nisam umela da se stavim u tuđe cipele i u njima hodam, uvek sam više volela sopstveni broj i kalup. Otuda, smatram da ono što ću reći u narednim redovima neko može videti kao potpunu glupost. To me neće pogoditi jer, ako je svako kovač svoje sreće, onda je i sopstvene misli, stava, osećanja, dela, a to je ni za šta drugo do za poštovanje.
Imamo li o ljubavi i sposobnosti sačinjavanja veza po sopstvenom kroju da kažemo još nešto što neko, pre nas, nije već do tančina istražio pa onda i ispričao? Da li ćemo, zaista, u nečijem osvrtu na ovu temu, koja je, budimo iskreni, odavno od najiskrenijeg osećanja postala brend pročitati ili saznati nešto novo, nešto toliko snažno i prodiruće istinito da će nam se čitav ljubavni svet izmeniti zbog nečijih nekoliko pasusa?
Mislim da su većine priča, ne samo o ljubavi nego i o drugim kategorijama odavno već ispričane, isprane ako ćete pravo. Čiji je to um toliko osposobljen da je uspeo da sagleda svaku situaciju i da na njih da univerzalan odgovor? Čija se to smelost drznula da kaže radite to i to i bićete srećni? Verujem da je u pitanju smelost onih koji su toliko ubeđeni u svoju bitnost i sposobnost zapažanja, dedukcije a onda i savetovanja da ne vide dalje od sopstvenih zaključaka, tj. da manjkaju u sposobnosti da sebi i drugima priznaju kako ne postoji univerzalan odgovor ni na šta, a pogotovo ne na nešto tako jako, a opet tako luckasto iracionalno kao što je ljubav.
Kao što je sreća jedinstvena u svojoj neobjašnjivosti i izuzetnosti, tako je i ljubav nejasan pojam podvrgnut iracionalnim osećanjima, psihičkom nemiru i duševnom stanju koje najviše podseća na bezizlaz. Slatka agonija i uobrazilja raspletena po životnoj duži, razvučena od tačke A do tačke B, tačnije od Mene do Tebe, Njega do Nje, Nje do… Ni za sreću ni za ljubav ne postoji naučni dokaz. Ne postoji zdravorazumsko objašnjenje delovanja ove dve dame, niti kakav logičan sled koji se isprati pa rezultira pozitivnim ishodom. Ne shvatamo zašto neki ljudi imaju sreće. Ne shvatamo zašto je drugi nemaju. Ne shvatamo ni zašto je neke ljubav zaobišla. I sreća i ljubav mogu lako biti samo fragment naše mašte, dopuna, unutrašnji čovekov, nesvesni bunt protiv Stvoritelja koji mu je već odredio kojim će trasama hodati.
Bilo kako bilo, i sreća i ljubav su podjednako snažne karike svakog života. A kada čoveku, izgnaniku iz Božjih odaja, Adamovom potomku ili Evinoj sestri, u žuči zaigra crv znatiželje, javi se njegova želja da objasni ove umu neobjašnjive pojmove. Tada, on zagrize jabuku znanja i pokuša da shvati. Izmišlja, smišlja, zaključuje. I dok mu sok zagriženog ideala curi niz bradu, čovek se prene i shvati da, koliko god tragao, vratiće se na početak u kom će, iznova, shvatiti isto što je već i znao – racionalne ili iracionalne kategorije, i sreća i ljubav postoje, žive svoj život mimo pojedinca, i kao takve ih treba negovati – magične stubove koji nam čuvaju temelje života koje živimo. Za njih ne postoji jasna definicija, ne postoji savet ni putanja. Potrebno je doživeti ih, individualno, pa kako se za koga završi.
Ljubav se nikada ne rađa u zloj duši
Slušam o ljubavima koje je potrebno dobro isplanirati kako bi uspele. Slušam o vezama u kojima će dvoje uspeti samo ako ovo ili ono. Čitam o upozorenjima da se slučajno ne uradi to i to tada i tada. Lično, ne verujem u taktiziranja i istih se gnušam. Smatram da su ljudi koji se igraju drugim ljudima prazne duše koji ne traže sreću kraj druge osobe nego traže novu zanimaciju, igrariju, šemu.. dok ne naiđe nešto novo, zanimljivije. Želite li zaista da taktiziranjem dobijete nekoga koga želite? Ako da – šta ćete raditi kada spadnu maske i oni shvate da niste ni deo onoga u šta su se zaljubili? Ili ćete glumiti ceo život? Možda i hoćete. Skidam kapu za upornost. Pitam vas, gde je lepota prepuštanja drugoj osobi ako ste u konstantnom grču da li ste u određenom trenutku nešto dobro ili pogrešno uradili? Šta ćete ako se ispostavi da su sve te taktike radile na nekome, ali ne i na vašoj osobi? Ništa. Stajaćete u sopstvenom porazu, zbunjeni pred onim što se dogodilo.
Možda već izlizana fraza, ali vrlo istinita – život je suviše kratak da biste se pretvarali. Čuvajte svoj odraz u ogledalu, čuvajte sebe. Jer, koji su koraci lagani, ako ne oni slobodni koji hodaju cestama živog i samostalnog duha, cestama svesti da vas neko voli zbog vas, a ne saveta iz magazina? Nemojte sebe ponižavati pokušajima da izrežirate priče koje postoje samo zbog dobrog scenarija. Nije vredno potrošenog vremena. Nije vredno vas.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
