Javljam se na telefon. Ona je.
“Gde si, deeeeeečkooou?”
“Hej, lepoto, otkud ti!?”
“Evo me, svratila malo do Beograda. Nisam dugo videla svoje. Kako si?”
“Sad kad sam tebe čuo i nisam baš najbolje.”
Smejemo se.
“Stoko jedna bezobrazna! Lažeš! Znam da me voliš!”
“Svi mi imamo svoje zablude.”
Opet se smejemo.
“Jao, kad te budem dohvatila!”
“Koliko dugo ostaješ?”
“Samo par dana. Ljubavi, htela bih da te vidim.”
Razmišljam koliko je to pametno. Ni sam nisam siguran, ipak rizikovaću.
“Naravno, imaš neku ideju?”
“U strašnoj sam gužvi, ne znam kako da se organizujem pa da vas sve vidim. Hoćeš da se vidimo u subotu uveče? Treba da se nađem sa Natalijom, mogao bi sa nama u provod.”
“Odlično, čujemo se u subotu oko sedam da se dogovorimo za vreme.”
“Super, čujemo se. Ljubim te!”
Nedelja, rano ujutru. Natalija nas pozdravlja i izlazi iz automobila. Nastavljamo dalje. Stavlja ruku na moj vrat i mazi me. Hvata me jeza.
“Bilo mi je divno večeras. Znaš li to?”
Ćutim, odgovaram joj osmehom.
I dalje me mazi i nežno grebe noktima. Znam da je to pogrešno i da se opet poigrava sa mnom. Zar se ništa nije promenilo i zar će uvek biti isto? Ipak, osećam se tako prokleto dobro. Ne želim da prestane. Nikada!
Stajemo na semaforu.
“Je l’ imaš nekog?”
“Da li bi želela da budeš neko?”
Ljubimo se. Par sekundi ignorišemo sirenu automobila iza nas, a onda ipak krećemo dalje.
Novi semafor, crveno. Bože, koliko je želim. Ovoga puta vozač iza nas uzaludno trubi. Obilazi nas, čujem sirenu i nešto što liči na “majku nenormalnu”. Nije me briga. Mislim da ću eksplodirati od zadovoljstva. Ponovo živ nakon toliko vremena. Nove sirene, nove psovke iz automobila koji prolaze pored nas. Nekako uspevam da se saberem, odvajam se od nje i pokrećem auto. Vozimo se, dok mi njeni prsti peku vrat i ramena. Gorim!
Na raskrsnici, umesto levo ka njenom bloku, nastavljam pravo ka mostu. Vozim ka svom kraju. U panici je.
“Ne! Nemoj!”
“Ali šta sad…”
“Nemoj, molim te! Zaustavi auto!”
“Ali ne mogu ovde…”
“Molim te!”
“Dobro, ne paniči. Sačekaj.”
Prolazim pored izlaza na most i skrećem na prvi parking.
Ćuti.
“Zar moramo uvek ovako?”
“Stvarno ne mogu. Znam šta bi ti sada hteo ali ja, ja…”
“Šta ti?
“Jednostavno…”
“Ne želiš?”
“Ne nije tako. Želim, ali…”
Ljubimo se.
“Ne! Prestani! Vozi me kod mojih.”
Ponovo se ljubimo. Moje ruke su svuda po njoj. Ječi od zadovoljstva. Odguruje me.
“Vozi me kod mojih, molim te.”
Besan sam.
“Zašto to radiš!?”
“Jesi li ti čuo za tantrički seks?”
U trenutku nisam siguran da sam je dobro čuo.
“Tantrički seks!!?”
“Da, to ti je ono kad se partneri uzdržavaju od seksa radi konačnog zadovoljstva.”
“Mislim da si pogrešno protumačila definiciju. Tantrički seks je… Ma šta se svađam sa tobom koji.. ”
“Ljut si na mene?”
“Šta ti misliš, jesam li!?”
Ćuti.
“Stvarno mi nisi jasna!”
Ljubimo se. Napolju sviće i prvi sunčevi zraci padaju na nas. Odguruje me.
“Čekaj. Ti ne znaš za moj strah od dnevne svetlosti?”
Sad mi već nije dobro. Odustajem. Palim motor automobila i krećem sa parkinga. Srećom njeni žive blizu…
Ležem u krevet povređen i iznerviran. Znam da neću moći da zaspim. Zvoni mi telefon. Ona je.
“Ljubavi, izvini. Znaš, htela sam da te pozovem da se vratiš po mene.”
“Ipak nisi.”
“Došao bi?”
Ćutim.
“Ljubavi, je l’ me voliš?”
Prekidam vezu i gasim telefon. Odgovaram senkama na zidu.
“Volim te, nažalost.”
Gledam ih, smeju mi se.
Željko Marjanović U konstantnoj potrazi za Nedođijom, večiti dečak, sanjar, optimista. Nepokolebljivo uveren da će osmeh spasiti svet.
