Tebi moj DORČOLE!!!

Tebi moj DORČOLE!!!

Ne tako davno Beograd je imao deo grada u kojem je živela srednja klasa Beograđana. Iako je pripadao užem centru, predstavljao je mirnu stambenu četvrt. Čuveni Dorćol, sada daleko poznat ne po svom starom šmeku, već po gomili kafića, besnih kola i pozera na sve strane.

Naselje obuhvata malu površinu, ali je i pored toga podeljeno na Gornji i Donji deo, što među Dorćolcima, iz neobljašnjivih razloga, pravi ogromnu razliku. Želeći da svi budu deo Dorćola, starosedeoci se nikada neće složiti oko toga koje su granice ove urbane četvrti.

Mesto glavnih dešavanja uvek je bila ulica Strahinjića bana koja se proteže u jednom smeru od Kalemegdana do Skadarlije i nekada je zbog svoje širine, zgrada i drvoreda ogromnih lipa bila najlepša ulica u gradu.

Da li ste ikada razmišljali šta je sve bilo umesto kafića gde svakodnevno pijete kafu? Šta je to doprinelo da Dorćol postane tako urbano i pozersko mesto Beograda. Da li je to oduvek bilo tako? Da li ste razmišljali kako je ljudima koji mrtvi umorni dođu sa posla a moraju da slušaju žamor neradnika i pozera i da kruže ulicama Dorćola u nadi da će se za 45 minuta parkirati.

Sećam se kada sam se kao mali igrao fudbala sa ostalim klincima iz kraja u istoj toj ulici. Glavni ćošak okupljanja: ugao Straje Baje i Kapetan Mišine i naravno zidić gde su stajali mangupi koji su bili suviše kul da bi se igrali sa nama klincima. Nema automobila  koji voze 200 na sat, nema gužve, nema dreke i čudno akcentovanih psovki, nema parkiranih automobila sa “kul” tablicama koji su parkirani na ulici jer neće da plate 25 dinara pariking.

Fudbal se igrao nesmetano osim od 14h do 17h kada bio kućni red. Kada prođe jedan automobil, svi su u fazonu „uffff, moramo da prekidamo igru“ mada se to vrlo retko dešavalo, jer kada bi nas komšije videle kako se igramo skrenule bi u Dušanovu ulicu pošto tada nije postojala potreba da se prođe S. b. i da se ispozira istom. Bilo nas je gomila, pa smo se naravno igrali i rata, šugica i jurcali non-stop po celom Dorćolu kao da je jedno veliko igralište. Nikada nisam osećao da je roditelje strah što smo na ulici, jer su se svi nekako poznavali i bilo je dovoljno da se izađe na prozor i vikne ime klinca i to je to.

Da li možete da zamislite SADA tu istu situciju da se deca igraju na Dorćolu? Da li ste u poslednje vreme uopšte videli decu na Dorćolu? Kada bolje razimislim, šta ima i da se radi na Dorćolu sem da se bleji po kafićima. Nema više ničega. Svaki kvadratni metar se pretvara u kafić u nadi za brzim bogatstvom ili slobodnim parking mestom koje naravno skorojevići neće da plate pošto imaju vezu u parking servisu. Na primer, na mestu današnjeg kafića Pastis je bio odred izviđača Vase Čarapić. Okupljao je sve redom od nas klinaca do starijih ljudi kojima je to bio hobi. Odjednom preko noći postade fensi kafić, niko nije ni postavio pitanje kako i zašto.

Jedini restoran koji je postojao od kada ja znam za sebe je kultna Ipanema, tada elitni restoran u kome su uvek klopali imućni, a onda se otvorio Soho Bar Soho. Gotivan kafić koji prvi počeo da privlači kurve, pedere i kineze i pokrenuo talas otvaranja kafića po St. Bana. Urbana legenda kaže da je dotična gospođa, majka nekog vrhovnog generala ili slično, živela iznad Soho bar Sohoa i žalila se non stop policiji, a sobzirom da je majka moćnog čike nije se moglo protiv nje. U svakom slučaju, više bih voleo da se zatvore 90% kafića po Dorćolu i da se opet otvori taj isti dobri Soho.

Mala anegdota – spuštam se ja pre sada već više od 15 godina, Dositejevom ulicom i na ćošku sa Strahinjića iz kabrioleta me pitaju sa čudnim akcentom dva tipa „ E mali, je l znaš gde je kafič ROKO BAR ROKO“, ja stanem, razmislim i kažem uljudno da su možda pogrešili i da takav bar ne postoji. Na to će oni meni „ Ma nemaš ti pojma klinac“ i dade gas kao da vozi formulu. U tom trenutku meni padne na pamet Soho bar Soho, džukele nevaspitane…

Ono što ljudi takođe ne znaju o ovoj ulici i Dorćolu (ustvari kada bolje razmislim ne znaju ništa sem da nabroje sve kafiće po redu od Kališa do Francuske i koja ulica nema prednost nad Strahinjića da mogu da prolete kolima) jeste to da se u svakom bloku nalaze prelepa dvorišta koja su podeljena zidovima i nekakvim barakama, na kojima smo takođe kao klinci blejali. Prosto je neverovatno šta se sve unutar tih kvartova može videti, ili je barem tako bilo dok se bašte nisu pretvorile u garaže ili jednostavno propale, jer su se doselili seljaci koji ne da neće da održavaju bašte svojih zgrada, nego neće da plate 300 dinara mesečno za čišćenje zgrade, a pokupovali su stanove za 300 000 evra.

Skoro mi je prijateljica ispričala upravo ovakav slučaj. Neki primitivac je kupio stan svojoj ćerkici od 100 kvadrata da ima dok studira, oboje ne umeju ni dobar dan da kažu komšijama  i on odbija da plati čišćenje!?!? U šta su se ljudi pretvorili? I onda će njegova ćerka da mi izigrava elitu podignutog nosa i predstavljaće se kao mega urbana Dorćolka… E hoćes malo sutra!!!

Poznajem ljude koji su se doselili na Dorćol i, hvala bogu, prihvatili način života Dorćolaca bez pljuvanja i njima skidam kapu, jer svako, naravno, ima pravo da se doseli na Dorćol kao što su se i nama pradede, babe i roditelji doselili i nasmejani uživali u dorćolskom načinu života.

Živeti na Dorćolu, ne čini vas Dorćolcima. Biti Dorćolac je odraz svojevrsnog ponašanja i naprednog razmišljanja. Besna kola i nov stan preko veze od 100 kvradrata vam neće obezbediti mesto među pravim Dorćolcima.

Mogu da kupuju i ruše po Dorćolu, ali nikada neće moći da kupe dobri stari ćordolski način života!

DORĆOL ZAKON!!!


Nikola Trajković – Inženjer, pustolov i urbani kreativac. Zakleti Dorćolac koji najviše voli da živi svuda po malo. Život u Parizu i Istanbulu obogatio je način na koji doživljava modu.

Komentari