U poslednje vreme i ozbiljni stručnjaci počeli su da razlikuju različite vrste inteligencije. Emocionalna je opšte prihvaćena, spiritualna poznata onima čija se interesovanja kreću u tom smeru, a o telesnoj se malo govori. Znamo šta bi mogla da bude telesna inteligencija, ali je ne prepoznajemo i ne definišemo kao takvu. A trebalo bi. Telo zaslužuje našu zahvalnost i poštovanje što obavlja sav taj težak posao življenja, neprekidno. Uvek je dežurno, uvek uposleno i uvek šalje signale, obaveštavajući nas o svojim reakcijama.
Možda reaguje na neku našu podsvesnu komandu, a možda nam stavlja do znanja da je vreme da osvestimo neke podsvesne komande, jer dovodimo telo u opasnost.
Mi možda osluškujemo svoje telo i znamo da tumačimo većinu signala, ali nismo uvek u stanju da poslušamo te signale i uradimo ili ne uradimo ono što nam savetuju.
Telo, međutim, nema takav izbor. Ono doslovno sluša i izvršava sva naša oprečna uputstva, kanališe sva naša kolebanja, kida se oživljavajući sve naše emocije, stvara energetske blokade, tamo gde mu kažemo – ne zato što želimo blokiranu energiju, nego zato što je to telesni odgovor na našu nesvesnost. Ako ne poslušamo savet malih smetnji na blokiranim mestima, telo stvori veće smetnje, da bi nam skrenulo pažnju. Ponekad upali. Reagujemo kad se uplašimo za svoj život i posvetimo svu pažnju onome što telo zahteva od nas.
To što oboljevamo od svega i svačega, najviše je zato što ne slušamo telesne imperative. Ne poštujemo ritam odmora i aktivnosti koji naše telo zahteva, jer se taj ritam verovatno razlikuje od organizacije naše svakodnevice. Jasno je, ne možemo da dremnemo na svaka dva sata (ako je to prirodni ritam našeg tela), ali možemo da unesemo gomile stimulansa u sebe, da bismo se osećali budno i energično. Znamo mi da je mnogo zdravije jesti puno svežeg voća i povrća, nego zaliti kesicu grisina sa dve tri instant kafe, ali promena načina ishrane, ili bar detoksikaciona dijeta, zahtevaju mentalni napor i fizičko angažovanje. Lakše je obezbediti dodatnu energiju iz bilo kog lako dostupnog izvora, nego posvetiti se trajnom povezivanju sa izvorima energije.
Skloni smo da se povremeno i periodično posvećujemo vežbanju i zdravoj ishrani, jer osećamo da je to našem telu neophodno, a onda kad nam bude bolje, polako izgubimo dobre navike.
Zašto zapostavljamo telesnu inteligenciju? Nema opravdanja, ali razlozi postoje. Prvo, ne znamo za nju. Zatim, ne posmatramo telesne probleme u svetlu našeg ukupnog mentalnog, psihološkog i emotivnog stanja, jer živimo u kulturi koja guta pilule, suzbijajući bolove i neutrališući simptome.
Telo nam šalje simptome kao putokaze ka uzrocima, ali mi ne volimo da se suočavamo sa uzrocima. Znamo, iako to ne priznajemo, da će emotivni posao kopanja za uzrocima biti rudarski naporan, užasno bolan i ekstremno neprijatan. I da će imati dalekosežne posledice. Možda ćemo morati da menjamo sve svoje navike. I onda nam bude lakše da se oslobodimo simptoma i naviknemo na povremene neprijatnosti, a telo nastavlja u tome da sarađuje sa nama. I kad nam se čini da nas je izdalo i pobunilo se, čini nam se.
Telo samo materijalizuje onu energiju kojom ga hranimo i napajamo.
