Prvo bih želela da svima koji nisu dali od 30 do 90 eura za karte čestitam na odluci. Nisam među njima. Više od sebe same žalim par stotina devojčica koje su sinoć imale savršen stajling: sa natapiranim frizurama i cvećem u kosi, u vintage haljinicama, sa crvenim karminom i ajlajnerom do slepoočnica. Mnoge od njih sam slušala kako pričaju koliko dugo su štedele da bi došle u fan pit da vide svog idola.

I, iskreno, to je jedino što ste na Kalemegdanu sinoć mogli čuti. Dobro, osim zvižduka i malo zločestog smeha. Ejmi je konačno stigla u naš grad i danima unapred smo razmišljali samo o tome. Ni nestanak struje, ni Cecin novi album, ni Karleušin golišavi stajling nisu nas pogađali. Preslušavali smo Valerie po stotinu puta i vežbali gibanje uz Rehab.Onda smo stigli na Kalemegdan, proveli oko 45 minuta pokušavajući da na uobičajen način dođemo do donjeg dela tvrđave, jer nijednog putokaza nije bilo, a sve kapije su bile okovane lancima. Pokupili smo ponekog krpelja, skotrljali se niz poneki mračan lagum i uključili u bujicu ljudi koji su se kretali ka kuli Nebojši.

A naša raščupana princeza je nešto pre 23 časa izašla na binu, izula baletanku i gađala njom muzičare. Onda je izula i drugu baletanku. Ili joj je spala, još nije utvrđeno. Onda se malo teturala. A onda je i pala. U svilenoj zeleno –  crnoj haljinici, otprilike četiri broja manjoj, sa groteskno kipećim silikonima.

Ejmi se klatila, češala, grlila samu sebe i prateće vokale, šetala, padala, ustajala, sedela na maloj bini za bubnjara, pričala ponešto na jeziku koji je ličio na engleski, pozdravila nas, stanovnike Atine (?!), onda se još malo teturala, smejala i gledala u daljinu, kontemplirajući o prolaznosti života, verovatno. Samo pevala nije. Apsolutno fantastičan bend koji je prati, više puta je pokušavao da dopre do nje: udvarali su joj se, plesali sa njom, počinjali pesme, kako bi se ona dosetila gde je došla, ali bez uspeha. Poneku pesmu bi i započela, publika bi konačno počela da se njiše, ali nakon nekoliko stihova, ponovo bi se isključila. I tako nešto više od sat vremena.

Okej, da se ne lažemo, svi mi znamo ko je Ejmi. Znamo da se o njoj piše više zbog skandala vezanih za razne faze narkomanije, nego zbog pesama i koncerata, ali da ćemo gledati live kako se jedan od najboljih vokala danas doslovno raspada pred dvadesetak hiljada ljudi, niko nije mogao da pretpostavi. Da je tako “ urađena“ sačekala nekih pola sata do izlaska na binu, verujem da bi bilo malo podnošljivije. Tačno nakon toliko vremena je uspela da, polu – recitujući, sastavi jednu celu numeru. Delovalo je da je postala svesna da je na koncertu, samo još nije znala na čijem… Nažalost, to je bio jedan skroman momenat lucidnosti, nakon kog je odličan bend preuzeo na sebe da pokuša da se spasi od nezadovoljne mase. Dvojica preseksi tamnoputih pevača otpevali su nekoliko pesama, uz uvežbanu koreografiju, bezuspešno pokušavajući da stvore utisak da je sve pod kontrolom. Ejmi je sedela na bini, potpuno odsutna.

Posle razgovora i puno napadnog grljenja sa pevačima, odlučila je da pokuša da otpeva Valerie. I uspela da izvede ubedljivo najgoru raštimovanu karaoke verziju ove pesme do danas. Hiljade nas kojima je ova pesma ultimativni popravljač raspoloženja slušali smo u neverici kako se priseća reči, savršeno bez ritma i ikakve svesti o nama i našim očekivanjima. Flaše su poletele ka bini, zvižduci su nadjačali ozvučenje, ali nju kao da nije bilo briga, odmahnula je samo rukom i oteturala sa scene.

Sinoć sam prvi put u životu  na nekom koncertu bila u prvom redu ispred bine. Eto, toliki sam Ejmin fan. Uz Peperse, Stonse i The Prodigy, samo su njene pesme živele u svakom mom telefonu. Svi prethodno navedeni imaju značajan narkomanski staž. Sigurna sam da ga imaju i mnogi drugi uspešni izvođači danas. Ali, kao što je rekla moja drugarica, Dejv Gan (Dave Gahan), pevač Depeche Mode je tokom godina četiri puta doživeo kliničku smrt, a samo par nedelja posle svakog od tih iskustava držao spektakularne koncerte. Mnoge svetske zvezde prolaze rehabilitaciju pred koncertnu turneju. To je ono što muzička industrija i ljudi koji zarađuju na njima zahtevaju. To je, nekako, profesionalno, možda čak i odgovorno. Ako želiš da se upropašćavaš, radi to van koncertne turneje, ljudi plaćaju da te čuju kako pevaš ili sviraš.

Kako je moguće da je ovu devojku neko u takvom stanju uopšte pustio da izađe iz bekstejdža? Čini se da bi fanovi bili manje razočarani da je koncert u poslednjem trenutku otkazan. Ovako, tužno je bilo gledati premršavu dvadesetosmogodišnju devojku, inače ogromne harizme i zastrašujućeg vokala, kako se izgubljeno vuče po sceni, nesvesna svoje popularnosti i uticaja koji je ostvarila na muziku, modu i pop kulturu uopšte. Ovaj “koncert” je bio odlična prilika da roditelji rade na preventivi eventualne narkomanije svoje dece. Da je mene neko u pubertetu odveo da gledam ovakvo rasulo, pobegla bih negde u planinu i družila se sa vevericama do kraja života!

Priča se da je njen honorar za ovaj koncert 300.000 eura. Od jednog jedinog koncerta mogla je da živi kao prava princeza. Umesto toga, odvratno sam pomislila: “Ako ova ne padne mrtva na bini, hoću svoje pare nazad!”


Jelena Ignjatić – previše priča, premalo filtrira. Jedinstveni nosilac dijagnoze labrofagija. “Ćutanje je zlato, a ja ne volim zlato…” Kad pretera – laje, kad promukne – izvinjava se. Mrzi dugmiće. Uradila neke psihološke testove koji tvrde da je pali moć. Lažu!

Editors choice