Najlepše srpske pesme 19. i 20. veka nastajale su kao izraz tuge zbog izgubljene ili neostvarene ljubavi, zbog rastanka od voljenih ili njihove smrti, kao izraz slutnje sopstvenog skorog kraja, žala za mladošću, usamljenosti, sete, pesimizma… Pesnici su, kao po pravilu, usamljene, neshvaćene duše, koji najbolje osećaju taštinu života. Ipak, neki od njih nisu bili bez razloga nesrećni.

Branko Radičević

slika 136 Tužne sudbine srpskih pesnika

Pesnik mladosti umro je u 29. godini

Branka Radičevića savremenici su veoma poštovali, a narod je voleo njegove pesme ispunjene lirizmom narodne poezije. Bio je prvi srpski lirski pesnik, a uz Vuka Karadžića i Đuru Daničića vodio je borbu za narodni književni jezik. Bolest ga je prerano pokosila, umro je od tuberkuloze u 29. godini. Iako je bio cenjen još za svoga života, stigao ga je tužan kraj – sahranjen je na sirotinjskom groblju u Beču, gde je živeo i radio. Nijedne srpske novine nisu objavile vest o njegovoj smrti. Tek trideset godina kasnije, kosti su mu prenesene iz Beča u Stražilovo, gde i danas počivaju. Događaj je prerastao u opštu nacionalnu senzaciju, čime je narod Branku konačno odao priznanje kakvo zaslužuje.

Ležeći sam na samrtničkoj postelji i osećajući skori kraj, Branko se elegijom “Kad mlidijah umreti” oprostio od sveta, poezije i života koji je toliko voleo:

Zbogom žitku, moj prelepi sanče,
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, –
Ja sad moram ići drugom kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledao tvoje sunce jarko, –
Slušao groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci i tvojemu izviru, –
Mog života vir je na uviru!

Jovan Jovanović Zmaj

slika 229 Tužne sudbine srpskih pesnika

Preživeo je veliku porodičnu tragediju

Najvećeg liričara među srpskim romantičarima zadesila je velika nesreća. Zmaj je bio oženjen Ružom Ličanin, ženom koju je obožavao i s kojom je imao petoro dece. Ljubav prema Ruži pretočio je u lirski dnevnik “Đulići”, nežnih stihova punih sreće, zadovoljstva i oduševljenja. Ali, idila nije dugo trajala.

Bio je lekar, a nemoćno je gledao kako mu jedno po jedno dete umire, dok sve petoro nije odnela smrt. Da bude još gore, ubrzo je umrla i Ruža. Skrhan velikim bolom, Zmaj piše “Đuliće uveoke”, zbirku elegičnih pesama punih patnje za najmilijima. Motiv idealne drage iz “Đulića” postao je motiv mrtve drage, a velika sreća prerasla je u ogromnu tugu.

Vladislav Petković Dis

Disa je slava stigla posle smrti, dok su ga za vreme života kritičari gonili i omalovažavali. Govorilo se da je neobrazovan, nenačitan, neambiciozan, kritikovali su njegov pesimizam, i stvarali sliku neodgovornog i nezrelog deteta, nesposobnog za normalan život. Jovan Skerlić i Bogdan Popović proterali su ga iz moderne književnosti, iako se neki današnji kritičari slažu da je neposredni začetnik moderne srpske lirike upravo Dis.

Teško je živeo, utehu je pronalazio u kafani, gde je neretko imao običaj da ostavi i celu platu. Bio je dopisnik u Balkanskim ratovima, nadao se da će isti položaj imati i u Prvom svetskom ratu. Pre nego što je u toku ovog rata prebačen u Francusku, opunomoćio je jednog prijatelja da u njegovo ime prima platu i šalje je porodici u Srbiju. Prijatelju se svideo prvi deo dogovora, ali je platu zadržavao za sebe. Razočaran, krenuo je na Krf, ali je brod na kome je plovio torpedovala nemačka podmornica. Dis tako doživljava sudbinu koju kao da je predvideo šest godina ranije, naslovivši svoju prvu zbirku pesama “Utopljene duše”.

Branko Miljković

slika 321 Tužne sudbine srpskih pesnika

Ubistvo ili samoubistvo?

Branko Miljković je studirao filozofiju i verovao je da se mogu prepevati filozofski sistemi. Smatrao je da poezija može da odgovori na pitanje šta je život, pa veliki deo njegovog pesništva predstavlja traganje za smislom sveta i života. Da li je shvatio da život nema smisla ili ga je ubila prejaka reč, još nije dokazano. Naime, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine pronašli su ga obešenog o drvo na zagrebačkoj periferiji. Imao je samo 27 godina.

Zvanična verzija njegove smrti jeste samoubistvo, iako postoje mnoge sumnje i pretpostavke u vezi s tim. Navodi se mogućnost da se ubio zbog neuzvraćene ljubavi, zato što nije mogao da podnese politički pritisak i uticaj na karijeru, da ga je pratila UDBA, te da su ga ubili hrvatski nacionalisti, jer je pevao srpske pesme u zagrebačkoj kafani… Uzrok Brankove smrti zauvek će ostati tajna.

Frančesko Petrarka je rekao da pesnici počinju da žive tek onda kada umru. Branko Radičević, Zmaj, Dis i Branko Miljković za svog života učinili su dovoljno da postanu besmrtni.


Irena Vuksanović je po obrazovanju profesor književnosti, ali mnogo više voli da piše nego da priča. Ne voli romantiku, ali voli romantizam. Nije vegetarijanac, ali obožava životinje. Ne voli da glumi, ali redovno posećuje pozorište. Zato je i pokrenula svoj blog Suflerka.

Comments