Virtuelna polja snova

Virtuelna polja snova

Internet je uspeo ono što televizija nikada nije mogla da ostvari do kraja. Popularne društvene mreže, na kojima milioni korisnika doslovno “žive”,  moguće je posmatrati na mnogo različitih načina. Savršen eskapistički prostor, mogućnost brzog i jednostavnog preseljenja iz jedne realnosti u drugu koja svakome, bez razlike, ostavlja odrešene ruke da je uspostavi i iskreira u skladu sa svojim željama. Internet je, kao medij, u odnosu na televiziju uspostavio novi, viši nivo demokratije. Doslovno, to je besklasno društvo, društvo jednakih šansi. I nudi mnogo više od famoznih “pet minuta slave”. Na sopstvenom komadu zauzetog sajber prostora svako od nas može biti ono što želi.

Zbog toga je simulacija realnosti vrlo brzo, u savremenoj elektronskoj eri, postala draža od realnosti same. Društvene mreže svakome dozvoljavaju da se rodi ponovo, da bukvalno krene iz početka i da bez imalo muke “živi” onako kako želi. Ključni efekat je, između ostalog, i učinak tako stvorene slike o sebi. Njen refleks na odabrano virtuelno okruženje, povratna reakcija, intelektualna ili emotivna – od divljenja do odbijanja. Internet neguje ego. Daje mu tako mnogo neophodnog kiseonika. Dozvoljava mu da raste i razvija se svodeći eventualne frustracije i padove na najmanju moguću meru. Otuda tako mnogo ljubavi, flerta, podrške, prijateljstva, igre i polemike na ovom mestu. U izobilju ima onoga što stvarnom životu ozbiljno nedostaje.  Otuda tako mnogo lepih, samouverenih, pametnih, inteligentnih, samoostvarenih ljudi koji slobodno i bez straha plove virtuelnom verzijom sopstvenog života. Uostalom, kao što je napomenuto, svako bira identitet koji mu odgovara, počevši od vizuelnog, što se često doima i kao najvažnije, do svega ostalog. Predstavi se onako kako želiš.

Olakšice i prednosti koje sajber prostor nudi zapravo su neprestana krađa od života. Za izražavanje svega što bismo označili kao suštinski ljudsko postoji jednostavnih nekoliko “klikova”. Ne mora se više tragati za rečima kako bi se izrazila naklonost, simpatija, pa i ovako posredovana ljubav. Reči su zamenili znakovi, ne bez razloga nazvani emotikonima, univerzalni i razumljivi na svim jezicima. Emocija je postala znak, stvar veštine kucanja. Bez kontakta licem u lice, bez otvorene komunikacije, bez mastila i papira ukoliko hoćemo da se krećemo unazad, bez ikakvog napora. Još efektniji je odabir odgovarajućeg muzičkog spota zahvaljujući kojem se može “reći” sve.  Ne postoji nesaopštivo, od radosti do tuge, od obožavanja do mržnje. Zbog toga je virtuelni raj mesto prenaseljeno surogatima osećanja i doživljaja, komunikacije i svesti o drugome, koji su gotovo sasvim iščezli iz stvarnog života.

Takođe, u svemu tome bitna komponenta je da i prividno bavljenje drugim postaje dobrim delom i govor o sebi.  U virtuelnoj režiji sopstvenog identiteta ostavljanje jakog utiska je imperativ nad imperativima. Da li ćemo biti najoriginalniji u izrazu podrške, saosećanja, žaljenja? Društvene mreže su svima pružile šansu da zadovolje sopstvenu sujetu, čak i da joj sve podrede, da se poigraju sopstvenim kompleksima i da svaki životni neuspeh pretvore u virtuelni uspeh.

Reakcija na svaki korak u osmišljavanju virtuelne verzije sebe samog je presudna. U tom svetu ne vredite ništa ukoliko ste sami. Značaj, taj lažni proces samoostvarenja, raste paralelno sa gradacijom naklonosti i odobravanja. Samoprocena, pa čak i samopouzdanje biva mereno brojem “lajkova”, interesovanjem drugih za dešavanja na ličnom “zidu”, brojem poruka, širenjem kruga prijatelja. Na taj način, virtuelno takođe postaje ogledalo za sve one koji i u realnom životu sliku o sebi grade, modifikuju, menjaju u skladu sa reakcijom okoline, u skladu sa ocenom svih onih u čiji sud se veruje. U tom smislu, virtuelnost ovog tipa je morala doživeti potpuni uspon u epohi narcisoidnosti, nesigurnosti, borbe sa proklamovanim kanonima i zakonima poželjnog, uspešnog, zavidnog.

Kada je na početku teksta virtuelnom pridodat atribut eskapističkog, upućuje se na to da iskorakom, pa i bekstvom u ovu lepšu “stvarnost”, čovek jezikom digitalnog prostora dobija šansu da preživi. Uvek će neko biti zainteresovan za njegovu radost ili bol, uvek će imati s kim da “porazgovara”, da bez ikakvih ličnih strepnji, koje bi ga u stvarnom životu sasvim sigurno mučile, stupa u kontakte i prividne interpersonalne odnose.

Interesantno je i to da savremene društvene mreže ostavljaju otvoren izbor između sasvim opozitnih varijanti virtuelne egzistencije. Može se “živeti” u sigurnom zagraljaju anonimnosti, kao što se, po ugledu na planetarne zvezde koje sada sve što žele i bez posredstva štampe “šeruju” sa svojim ostatkom sveta, može i raditi na samopromociji i sopstvenoj popularnosti. Neophodno je samo pronaći put što je ujedno šansa i za istinski talentovane koje vredi “čuti i počuti” i za one koji u svemu posebnom oskudevaju, ali ne misle da nisu dostojni odmora na lovorikama. Uostalom, na različite načine se ljudi proslavljaju. Dakle, krenite u pohod.


Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”