Voziti se gradskim saobraćajnim u Londonu, takozvanim tjubom, pa to vam je jedna maravilja. Ili možda pak i nije… U Srbiji si osuđen na srednjoškolce i pubertetlije, smrdljive ljude i matore putnike koji hoće tvoje mesto, a ti uporno pokušavaš da izbegneš direktan pogled u oči, kako bi mogao da ne ustaneš. Ali ajde, preživiš i tinejdžere i babe i dede, koji ko zna gde putuju baš u zoru kad ti žuriš na posao, i naravno samo prave gužvu. A u Londonu? U Londonu moraš da preživljavaš mnogo više stvari od prethodno navedenih, a to su:
– Mirisanje nečijeg pazuha
– Žene sa bedžom na kome piše ‘Baby on Board’ iliti da prevedem – trudna sam
– Preglasna muzika onog što sedi pored tebe
– Neko ko šmrkće i neće da obriše nos
– Neko ko preterano vonja na alkohol i cigare u 8 ujutru
– Neko ko pije pivo u 8 ujutru
– Svi jezici ovoga sveta
– Oni što čitaju novine/knjige
Ništa vam nije jasno, a volela bih da vam objasnim, pa najbolje je da počnem od početka.
Mirisanje nečijeg pazuha
Ne želim nikome. A nije ni to što mislite, da taj neko smrdi, ma jok. To je bukvalno borba za život, jer je vaš nos u nečijem pazuhu i pokušavate da dođete do vazduha. Pitate se, zašto bi moj nos bio u nečijem pazuhu? Odgovor je vrlo prost. Jutro, 8:30h, ceo svet ide na posao i CEO svet koristi metro. Dakle, nisam uspela da uđem u prvi voz koji je naišao, već sam možda ušla u peti. Po ulasku, moj nos je automatski u nečijem pazuhu, moje torbe na nečijim nogama, moj znoj na saputniku i njegov na meni, i ne planiram da mrdam nigde. Sve i da hoću, ne mogu.
Žene sa bedžom ‘Trudna sam’
U Londonu gradski saobraćani izdaje bedževe na kojima piše “Baby on Board”. Možete ih uzeti na svim stanicama tjuba, i to bi trebalo da je simpatično/smešno, jer zapravo kada smo mi ljudi u metrou ili vozu ili avionu, na engleskom se kaže da smo on board. Dakle, beba je on board stomaka svoje majke. Slatko, zar ne? E pa ne, nije slatko, jer sam se nekako pomerila od nečijeg pazuha i uspela da sednem. Loše mi je od vrućine, jer je napolju minus sto stepeni i ja otprilike nosim bundu, a unutra je plus sto stepeni. SEDIM, ne ustajem. Onda uđe žena koja ima bedž “Baby on board” i ceo svet mi se sruši. Poenta bedža je da ja moram da ustanem i ustupim joj mesto. I ja kao kulturni građanin ustajem, samo da bi našla svoj nos kod komšije, opet.
Preglasna muzika onog pored tebe
London je jedna ogromna metropola u kom je izuzetno teško naći domoroca. Ne postoje. Žive negde u predgrađu u velikim kućama, jer samo to mogu da priušte i voze se vozovima. A u tjubu smo svi mi ostali i dva i po Londonca koja su tu zalutala. Dakle, zamislite da sad u tom vozu ja slušam naše narodnjake koje sam napalila do daske, “Mile voli disko” i ostale. Tako ujutru, u 8 u istom tom tjubu uvek sedneš pored nekog ko sluša svoje domaće, naravno na najvišoj mogućoj frekvenciji. Ubijte me, odmah sada odmah.
Neko ko šmrkće i neće da obriše nos
Ovo vrlo verovatno samo meni smeta, ali od malih nogu mama me je učila da ako mi curi nos moram odmah da ga obrišem. Valjda je šmrktati nepristojno u Srbiji. A ovde, ovde je zima u 90% slučajeva i u 99% slučajeva onaj pored tebe šmrkće. I boli ga uvo za sve, on ima svoje sne. A ja? Mislim, je l’ sramota da mu/joj ponudim maramicu?
Dobra strana metroa je da se često i poznati njime voze
Neko ko preterano vonja na alkohol i cigare u 8 ujutru
Aman, čoveče, razumem da si se zapio sinoć, desi se i nama najboljima. Ono što ne razumem je zašto se nisi istuširao, ili pak oprao zube? Kriminal. Kod kuće svi puše, pa valjda manje smrde jedni drugima. Ovde gotovo niko ne puši, zabranjeno je u svim javnim prostorijama, a i u sopstvenim kućama izlaze u baštu ili na terasu. Dakle, svi mi u metrou umiremo, jer je jedna osoba Pepe Le Tvor.
Neko ko pije pivo u 8 ujutru
Da se razumemo, svi mi volimo čašu ponekad. Ipak, u tjubu je gužva, ti si u odelu i ides u ‘City’ na posao. Piješ pivo. Dobra strategija za dan kad želiš da daš otkaz, ili da ga dobiješ.
Svi jezici ovog sveta
Mi smo svi u Londonu veoma netolerantni, iako se pravimo da smo veoma pristojni. Ja kad pričam na telefon, svi me gledaju kao da sam iz tunguzije i potom me pitaju što sam se drala i šta je to bilo da sam morala tako glasno da pričam? Ništa, samo sam pričala sa mamom, najnormalnije, čak i tišim tonom nego obično. Tako i ja, kad krenu svi oko mene da pričaju na ko zna kom jeziku, jedino što mogu da uradim je da stavim slušalice u uši i napanjim neko Hladno Pivo ili Letu Štuke, u inat.
Oni što čitaju novine ili knjige
To sam počela da primećujem još odavno dok sam živela u Parizu. Moj bivši cimer ih je uvek psovao govoreći: “Aman, nisam ti ja kriv što nisi čitao na vreme”. Znači, već sam vam objasnila situaciju, stojiš ljudima u pazuhu, bukvalno. I sad ovde dele veliki broj novina za džabe: ujutru to su informativne novine “Metro”, “Stylist” modni magazin, “Sport” naravno o sportu, “Shortlist” muški modni magazin, uveče informativne novine “Evening Standard”, itd, itd. Istina je da u Londonu ljudi ne voze kola i istina je da je grad ogroman, tako da ti od tačke A do tačke B treba dosta klackanja u gradskom. I istina je da nemaš šta drugo da radiš u istom i da ti je dosadno, pa ajde, kao čitaš novine. Ali, da li baš moraš da otvoriš novine i zauzmeš tri metra oko sebe ako sam ja u nečijem pazuhu? Aman, nisam ti ja kriva što nisi čitao/la na vreme.
I tako, iz dana u dan borba sa samim sobom u dragom mi tjubu, borba za vazduh i za pribranošću. Da se razumemo, ima tjub i dobrih strana, brz je, efikasan i ako ste single možete se zaljubiti pet puta u roku od pola sata. Ko to ne bi poželeo?
