Jednom davno, moja prijateljica i ja obožavale smo istog čoveka. Bio nam je prelep, prepametan, predivan i preuzbudljiv. Dobro, bile smo premlade. Ali on jeste bio čaroban. I nikad nas nije voleo. Ona se možda ne bi složila. Možda i danas misli da je nju ipak malo voleo. Ja znam da mene nije, iako imam razloga da mislim da u nekom trenutku malo jeste. Ali to što bih ja volela da mislim, razlikuje se od onog što znam. Čudno je to kad sa prijateljicom deliš takvo iskustvo kao što je voljenje istog muškarca, ali ljudi su spremni i na čudnije stvari, zbog ljubavi. Mada, nema ničeg čudnijeg, od običnog kompromisa.
Jednom je taj muškarac, koji nam nikada nije pripadao, a jeste pripadao nekim drugim ženama, rekao da je veza kompromis.
Pošto smo bile sigurne da je svaka njegova reč jevanđelje, a svaka tvrdnja i spoznaja kosmička istina, mnogo smo razgovarale o tome, trudeći se da shvatimo šta on to dođavola, trabunja?!
Analizirajući njegovu pripadnost jednoj ženi, potpuno različitoj od nas, gotovo uglas smo izgovorile gotovo istu rečenicu – dobro, možda veza jeste kompromis, ali zašto on mora da pravi ikakav kompromis?
On, tako savršen, božanstven i poželjan, valjda može da ima pravu stvar? Ma dve prave stvari odjednom! Evo nas, na primer. A on je izabrao nju. Kompromis.
U našim zaljubljenim, neiskusnim očima, ona je bila kompromis. A ne ono na šta je on pristajao zbog ljubavi prema njoj.
Ja i dalje beskrajno volim nas dve mlade, pune divlje vatre srca i neverice u čudne kompromise, ubeđene da su čuda isto što i magija, ubeđene da tačno znamo šta je magija, jer smo i same magične.
Kasnije smo pristale na mnogo čudesnih kompromisa zbog magije ljubavi. Saznale smo, iako nismo htele da naučimo. Otišle smo zbog ljubavi iza granica, stupale bezumno hrabro po minskim poljima, jer te granice su označavale naša sopstva, a iza njih je bila samo spremnost da se pogine.
Magija nas je sačuvala. Ne da ostanemo u komadu, nego da se raznesemo u komade i opet sastavimo. Mnogo puta. Koliko god je bilo potrebno.
Kad smo prestale da se raznosimo, prestale smo i da se zanosimo.
I koliko god bile srećne zbog toga što smo iza granica izvojevale pobede u borbama za integritet, ipak smo malo tužne. Zbog tog zanosa. Tog samouverenog odbacivanja kompromisa, koje samo magija dozvoljava.
Ostvarile smo beskompromisnu ljubav prema sebi, kojom se hrani magija bića. I to je jedina veza bez kompromisa koju smo ikada ostvarile.
Ako nas pitate kako podnosimo kompromis, koji je, kao što svi znamo, ono kad su svi pomalo nezadovoljni, nećemo vam držati predavanja o držanju pažnje na onom delu gde su svi pomalo zadovoljni. Ono o čašama do pola.
Ne. Mi napunimo čaše i popijemo ih naiskap. I onda opet nastojimo da ih napunimo. I kad kažemo živeli, stvarno to i mislimo.
