Pročitah skoro jedan vispren komentar na onaj prepozitivistički stav “ako radiš posao koji voliš, nećeš raditi ni jedan jedini dan” od koga sam uvek imala osećaj nelagodnosti u predelu solarnog pleksusa. Moj stomak se pitao da li ja to ne volim dovoljno posao kojim se bavim, ili je ta poruka neistinita?
Pošto mi nikada nije stiglo iz stomaka u glavu, progledah kroz komentar koji je objasnio da je to budalaština. Lepo je čovek naveo da te posao koji voliš zarobljava i angažuje mnogo više, nego onaj koji posle radnog vremena ostaviš u kancelariji i zaboraviš na njega, da kad radiš ono što voliš, sav si u tome, 24/7, zapostavljaš privatni život, odmor, rekreaciju, dokolicu – sve one divne, neophodne i regenerišuće stvari koje ti omogućavaju da funkcionišeš na bilo kom zadatku. I da posao koji voliš uvek uključuje i druge dosadne stvari koje ne voliš i u kojima nisi vešt. Kao i da je za njega, ljubav prema poslu bio uslov da uopšte počne da radi.
Mnogo mi je laknulo, kad sam to pročitala. Dobila sam informaciju koja mi je izmicala i želim da je podelim sa vama, u slučaju da se preispitujete i malaksavate na poslu koji volite, da osećate kako posao postaje vaš život umesto života i pitate se vredi li tolike cene bavljenje poslom koji volite.
