Postoji li presudan momenat u Vašem životu – kada ste otkrili svoju ljubav prema muzici?
Muziku volim od malih nogu; kako mi pričaju roditelji, još kao beba sam voleo da je slušam, a brzo sam počeo i da pevam po ceo dan. Kao mališan, išao sam na koncert Nikite Magalova (Nikita Magalov) i, čini mi se, već tada postao svestan svoje veze sa muzikom. Imam sreću da i danas, stalno nanovo, otkrivam svoju ljubav prema muzici. Ne znam da li je to zbog reakcije publike ili zbog mentalnog zadovoljstva koje proizilazi iz saznavanja nečeg novog, ili zbog putovanja – koja su sastavni deo mog posla i koja mi, takođe, pružaju veliko zadovoljstvo, ili je to kombinacija navedenog i ko zna čega još… Muzika je, uveren sam, lekovita, jer nam otkriva ko smo, njena lepota olakšava svaki napor i bol i daje smisao postojanju.
"Muzika je lekovita", kaže talentovani umetnik
Po čemu pamtite godine učenja muzike i sviranja?
Što se učenja tiče, to svakako stalno traje – i do kraja života će, nadam se! Pretpostavljam da ste više mislili na škole i akademiju? Počeo sam da sviram klavir sa sedam godina (u Muzičkoj školi “Davorin Jenko”, a potom u “Mokranjcu” – u Beogradu), a sa jedanaest sam došao u London, u specijalnu muzičku školu za mlade talente iz celog sveta (“The Purcell School of Music”); potom sam završio dodiplomske i postdiplomske studije na Kraljevskoj muzičkoj akademiji (“Royal Academy of Music”). Svoje godine u ovima ponajviše pamtim po naučenim muzičkim delima, ali i po profesorima, drugovima i, naravno, nastupima. Moram reći da je jedna od glavnih stvari kojih se setim osećaj pokušavanja da sviram na “pravilan” način (da bih zadovoljio kriterijume, nastavnike itd.) i da sam, tek posle završetka školovanja, postao svestan tog donekle sputavajućeg osećaja i – onda sam počeo da sviram za publiku i za sebe.
Da li ste, kao student, imali uzore? Imate li ih danas?
Pošto se učimo ne samo na svom iskustvu, već i na iskustvima drugih, puno ljudi mi služi kao uzor; bar na neki način – bilo da je to nečije sviranje, moralni stavovi, radne navike ili humanost… Dakle, počevši od roditelja, preko prijatelja i učitelja, pa do nepoznatih, trudim se da od svakoga naučim nešto, jer je svako dobar bar u nečemu. Pretpostavljam da ste, ipak, ponajviše mislili na uzore u muzičkom smislu… Moji profesori su, takođe, imali (i dalje imaju) moju ogromnu zahvalnost i poštovanje. Naravno, s obzirom na činjenicu da živim u Londonu, imam sreće da često čujem (i da upoznam) puno fantastičnih muzičara. Što se tiče “velikana prošlosti”, uz već pomenutog Magalova, tu su i Rubinštajn (Rubinstein), Mikelanđeli (Michelangeli), Horovic (Horowitz) i Rihter (Richter) – svakako na samom vrhu.
Nastupali ste širom sveta, u Nemačkoj, Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Škotskoj, Maleziji, Srbiji… U kojoj muzičkoj dvorani biste želeli da nastupate u budućnosti?
Kako sam rekao, volim da sviram, volim susrete sa publikom i putovanja, tako da mi je svaka koncertna dvorana i nastup istovremeno i izazov i zadovoljstvo. Volim da sviram i kao solista i sa orkestrima, a volim i kamernu muziku. U ovom trenutku, najviše bih voleo da sviram u Royal Albert Hall-u, za Proms (najveći festival klasične muzike u Engleskoj).
Možete li navesti koncert koji Vam je ostao u najlepšem sećanju?
Od prvog nastupa – na samom početku muzičkog školovanja, do danas, svaki koncert – ma koliko naporan, odgovoran, delikatan bio – ostao mi je u lepom sećanju; nešto kao druženje sa prijateljima: kompozitorom, muzičkim saradnicima, publikom, medijima. Naravno, najsvežija su sećanja na najskorijih šest koncerata u Edinburgu, leta 2012. Iako je leto bilo radno, mnogo sam uživao – radeći ono što volim, u fantastičnoj atmosferi. Publici i kritičarima se, izgleda, dopalo, pa ima izgleda da na Festivalu sviram i sledećeg leta.
Nastavićemo da uživamo u Viktorovim nastupima
Imali ste čast da dvaput svirate pred princom Čarlsom. Po čemu pamtite ove nastupe?
Prvi put sam svirao u Bakingemskoj palati za Prinčev 50. rođendan. Tu priliku pamtim po neverovatnom broju zvanica iz samog vrha društvenog života Engleske. Drugi put sam mu svirao u jednoj crkvi u Londonu, gde je atmosfera bila mnogo intimnija i Princ Čarls (Prince Charles) je sedeo (u prvom redu) par metara iza mene. Svirao sam neku vrlo modernu (i ne baš tonalnu) kompoziciju – o čemu se Princ, posle, vrlo pohvalno izrazio.
Kada svirate “za svoju dušu”, šta svirate?
Retko imam vremena da sviram “za svoju dušu” – ali, pošto volim sve što sviram (jer sam biram svoj repertoar), onda uvek uživam. Spontano muziciranje se, ponekad, desi sa prijateljima: okupljeni oko klavira, uz violinu, violončelo, pesmu…
Kada i gde će, uskoro, publika moći da uživa u Vašim nastupima?
Sledeći koncert će biti u Londonu, sredinom septembra 2012, a posle toga u Varšavi itd. Što se tiče Beograda, siguran sam da ću uskoro (nadam se u aprilu 2013, ako ne i pre) nastupati. Još nemam tačan datum, ali ću obaveštenje blagovremeno staviti na svoj sajt.
Šta bi bila Vaša poruka čitaocima Wannabe Magazine-a?
Mi smo društvena bića, živimo zajedno i utičemo jedni na druge. To je normalno. Ipak, svako mora da definiše sopstveno biće, svoje želje i granice, te da – i u društvu – bude svoj, sebi dosledan. Prava mudrost je naći meru, pravi odnos između onoga što “diktira” okruženje i onoga što je sopstvena volja. Eto, to je moja poruka: Nađimo meru u odnosima sa svojim okruženjem!
Za kraj uživajte u snimku sa jednog od koncerta u Edinburgu.
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni, a jedan sanja na stranicama bloga Blueberries and Jeans.
