Ok, muškarci vole kučke – jasno nam je. Gađaju nas ovom konstatacijom iz svih mogućih lifestyle časopisa i knjiga za samopomoć, koje svi prelistavamo u onom sramotnom delu knjižare, a koje te bude blam da odneseš na kasu. Ali, i devojke vole loše momke, mnogo više nego što se, zbog ponosa i zdravog razuma, usuđuju da priznaju.
Mnogo pre nego što je Diorov “Addict” postao moj omiljeni parfem, postala sam zavisna od loših momaka. Nekako su mi svi ti fini momci i pored svog intelekta, džentlmenskih manira i dostupnosti, bili dosadni. Uvek sam otkidala na ove druge. To je taj neprikosloveni osećaj kada moliš telefon da zazvoni i da on kaže: “Spremi se mala…” A prosto znaš da te zove “mala” ili “sećeru” ili, ako je baš bezobrazan, “ljubavi” iz jednog jedinog razloga – da mu se ne bi omaklo ime neke druge. Uostalom, bilo kojoj iz njegovog širokog asortimana je moglo da se posreći većeras, i ti si toga savršeno svesna, ali , zvao je baš tebe. Degradirajuće? Da. Ali laska.
Šta to sve spada pod pojam “loš momak”? Ne traži se, dakle, krivični dosije ili, na primer, napadi besa i ljubomore. Daleko od toga. Loš momak je po definiciji savršeno uglađen, rečit, i u potpunoj kontroli nad svojim emocijama, što i jeste ono što ga čini opasnim.
Loš momak je onaj koji će te naterati da ceniš ljubav na kašičicu, jer je on samo za toliko sposoban i voljan, više nego što bi cenila zvezde sa neba iz ruku nekog drugog mladića. To su oni suptilni, izvežbani lažovi, nedodirljivi, sa kompleksom Boga, koji ti tako slatko pričaju sve što zeliš da čujes, dok rade sve što žele da rade. I ti to znaš, ali iz nekog neobjašnjivog razloga trpiš, pridajući više pažnje njegovom pogledu od koga ti, ‘ajde da budemo malo otrcani, klecaju kolena, od recimo činjenice da te je poslednji put pogledao pre nekih pet dana i da se od tada javio eventualno jednom, čisto da ti kaže da je u frci. On je uvek u frci, svuda stigne i svako ga zna. Dobro, malo ti to smeta, čarolija se delimično prekida kada nisi blizu njegove zaslepljujuće lepote i ličnosti, odjednom postaješ bolno svesna kolko si se nasukala i koliko je dotični loš po tebe. Onda, isplaniraš da mu kažeš svašta kad ga vidis, mislim, nije se rodio taj koji će tebe da vuče za nos, i ti si ozbiljna njuška. Next thing you know, uspeo je da te ugura u svoj gust raspored, spremaš se za vas sledeći sastanak i ni ne pomisljaš da počinjes bilo kakve rasprave. A tek kad ga ugledaš, ma ne sećaš se ni kako se zoveš, a kamoli sta si mu ono do juče zamerala.
Hajde sada, priznajmo sebi, sve mi ženske, da smo tokom ovog detaljnog opisa ove vrste sve imale jednog, onog našeg, u glavi. Kada ga pronađemo, loš momak postaje naš omiljeni (sporedni) projekat, i svaka od nas je u nekom momentu svog života istinski verovala da može i mora da ga promeni. Da li je u pitanju preizražen majčinski instinkt, čisto zadovoljstvo potere, ili smo mi žene prikriveni mazohisti, pa čim naiđemo na jednog ovakvog, ne možemo da odolimo a da ne pokušamo da ga prevaspitamo i pripitomimo? Pa je tako, sa vremenom, svaka od nas ipak postala svesna da je to jedan težak, iscrpan i nezahvalan posao.
Za bilo kakav konstruktivan savet, o tome kako da prekinete/kontrolišete nezdravu fascinaciju, ću vas uskratiti, što je zapravo i bolje. Savršeno sam neadekvatna da delim bilo kakve savete na ovu temu. Možda odgovor leži upravo u nekoj od onih knjiga za samopomoć. A možda odgovora i nema. Ono što vam ja mogu reći jeste da se ne borite previše protiv toga, jer je to izgleda ono žensko što večito izbija iz nas, koliko god se trudile da ga suzbijemo. Umesto toga, uživajte u svom lošem momku. U njima, sasvim lepo može da se uživa.
Mina Al Ansari – oseća da ima bar dva alter ega, koji se međusobno ne podnose i nada se da će jednom uspeti da ih pomiri, iako tada verovatno ne bi znala šta će sa sobom. Od svog tog unutrašnjeg mira može joj biti dosadno. “You see things and say – why? I see things and say – why not?”
