Zapanjena dolina – “Hvala vam što ne dolazite”

Zapanjena dolina – “Hvala vam što ne dolazite”

Produženi espreso sa hladnim mlekom, minimum dva puta dnevno, kao po receptu – prepodne i predveče, moja je najdraža obaveza tokom dana. Kad mi baš ne ide, to mi dođe kao epicentar, najdraže i najslađe ukradeno vreme. Danas, kada se neprestano govori o hedonizmu, dužnost mi je to da napomenem. Mada, u mom slučaju je pre reč o eskapizmu. Kafu obično pijem sam, kada nekoga povedem to više nije to, za mene je ta šoljica sinonim za trenutke potpunog iskoraka iz svakodnevog, iz onoga što joj prethodi i što sledi posle nje. Trudim se da ni mobilni telefon ne nosim sa sobom, ukoliko okolnosti to dozvoljavaju. Čisto bekstvo sa aromom na koju sam navučen sada već duže od dvedecenije.

Ne mogu da zamislim svoj život u Beogradu, izvan tog komadića starog grada, negde, ne sasvim precizno, između Nušićeve ulice i Kalemegdana. Ne iz snobizma i tobožnje preosetljivosti na sve što ne spada krug koji ispisuje troma, a ipak famozna “dvojka”, već je to neka lična, sasvim nepotrebna i tupava vezanost od koje ne mogu da pobegnem, mešavina emocija, uspomena, lične mitomanije, učitavanja značenja u stare fasade, pločnike i pasaže. Ulicu Strahinjića bana izbegavam još od vremena kada je nađubrena silikonom i isparcelisana gumama besnih automobila stekla popularno novo ime.

Ovog leta sam se, poštujući želje svojih prijatelja, nekoliko puta “spustio” u dolinu. I potvrdio ono što sam oduvek o njoj  i mislio. To je mesto na kojem se okuplja najprimitivniji Beograd. Ne zbog silikona, daleko od sjaja limuzina,bez ikakve veze sa botoksom i vrtoglavim štiklama, sasvim distancirano od neukusno istaknutih imena brendova ispisanih po kačketima i dekolteima. Tu smo školu prošli. Ko nije stekao imunitet, taj je u problemu. Osećati zavist i gnev pri susretu sa hordama ovih “ostvarenih” mladih ljudi i njihovim igračkicama kojima velikodušno dopuštaju da govore umesto njih (spasonosno rešenje) smatram pomanjkanjem ličnog integriteta i zbrkom u onom sistemu sa kojim muku mučimo decenijama. Da, vrednosnom.

Tražeći mesto po svim tim Sohoima i Pastisima, koji sopstvenu slavu duguju isključivo mestu gde su locirani, a i lepših ambijenata, ugodnije muzike, ljubaznijeg osoblja i ukusnije kafe u Beogradu ima na pretek, nisam mogao da shvatim zašto to ljudi rade. Zašto je stajanje na trotoaru i dozivanje konobara uz pomoć korišćenja svih mogućih veština od onog narodskog „Ej“ do meditativne molbe kosmosu da ga skrene u željenom pravcu, toliko važno? Reč je o prezentaciji, o ubeđenju da se time kupuje ulaznica za nešto, poboljšava slika o sebi, stvara određeni utisak. I to je ono što mi smeta.

Bahatost, razmetljivost, arogantni isprazni pogledi, simuliranje nedodirljivosti, nadobudno samoreklamiranje, neukus, mehur od sapunice koji je umislio da je elementarna nepogoda, a onda i strahota tog nemuštog jezika ako si dovoljno blizu da čuješ razgovor za susednim stolom. Nekakvo prostačko samozadovoljstvo u prezentaciji sopstvene, stvarne ili izmaštane moći. U poplavi svih tih wannabes, u Dolinu zalutaju i nepodobni, željni da se malo “ufuraju u film”, da se osete delom glamurozne (?!) bajke utapajući džeparac od roditelja (mahom poznatih kao “gubitnici tranzicije”), da pronađu muža i to ne bilo kakvog (lokacija kao garancija kvaliteta) ne shvatajući da se u tom pogledu na ovom mestu “leba najesti neće”.

Sve je ovde fake – od stava do džempera pa makar bio kupljen od Armanija lično. Nije samo do finog tkanja već i do onoga koga nosi. Zbog toga performans grupe muzičara Beogradske filharmonije smatram događajem koji zaslužuje da se nađe u informativnim pregledima vrlih nacionalnih frekvencija.Zbog toga performans grupe muzičara Beogradske filharmonije smatram događajem koji zaslužuje da se nađe u informativnim pregledima vrlih nacionalnih frekvencija.

Naime – “Ovo je nesvakidašnja pojava, a dogodila se u centru Beograda, urbanoj sredini, među nafuranim “cicama” i “frajerima” u popularnoj “Silikonskoj dolini”. Svi znamo da je ulica Strahinjića Bana mesto gde zalaze oni “skockani” kojima je opsesija u životu da budu viđeni. A Beogradska filharmonija se u cilju osvešćenja mlađe prestoničke populacije odlučila na ovakav korak (…)Poslušajte nastup Beogradske filharmonije u centru Beograda. Grupa umetnika je došla u ulicu Strahinjića Bana, i počastila omladinu jednom džez kompozicijim. Možete li da zamislite kakva su bila lica “napucanih” beogradskih “fensera” u trenutku kada su se muzičari pojavili na teritoriji na kojoj se i ne praktikuje slušanje ovakve muzike.

Od osmeha, preko čuđenja do blagog gađenja … Neki su aplaudirali, devojke su gledale uz osmehe, momci su snimali svojim naskupljim telefonima, držeći ključeve od svojih skupih automobila… Ipak je to Silikonska dolina. Muzičari su završili svoju tačku, poklonili se publici, dobili aplauz, a zatim su podigli transparent na kojem je pisalo: Hvala vam što ne dolazite…”

I nije čudno što su snimali mobilnim telefonima, razmenjivali zapanjene ili gadljive poglede. To jeste presedan, kulturološki sudar, sociologija na delu. Alija Đerzelez na konju i svetina oko njega. Skandal na vašaru. Scenografija Doline, to okupljanje po grupicama, merkanje, zagledanje, komentarisanje na uvo i šetanje najuspešniji je pandan palanačkim svetkovinama – vašarima, poselima, igrankama, bez lepote, sponatnosti i kozerije nekadašnjih korzoa. Džez je zbunio okupljene koji ne razumeju ništa što nije David Guetta ili najnovija J.Lo, dok u sebi,što reče moj duhoviti prijatelj, pevuše: “vetrovi tuge čije ste sluge”. Samo ne naglas, jer to onda nije čist Njujork u Beogradu. Dobro je da te cipele nikada niko ne ubedi da bi bilo poželjno da trotoar Doline zamene itisonom u nekom pozorištu, jer bi to bilo mučenje i za njih i za one koji su tu iz drugih pobuda, a ne da se malo “izblaziraju do sutra”.

U međuvremenu, sprdanje sa Dolinom, korisno je za one koji dolaze i koji će sutra birati svoje mesto za prvu jutarnju ili poslednju večernju kafu. Uz sav prateći ansambl.


Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”