Utonula je u jastuke fotelje kraj velikog kamina. Glave blago zabačene unazad, držala je gotovo praznu vinsku čašu u jednoj i tek upaljenu cigaretu u drugoj ruci. Bila je umorna i pokušala je da se opusti posmatrajući vatru.

Osećala se krhko za teret koji je nosila.

Priznala je sebi da nije hrabra. Zato nije nikome otkrila istinu. Duboko ju je zakopala. Štitila je neke drage osobe. Laž koju je istkala dobila je pokoricu istine. Možda nije bilo pravedno da se tako ponaša, ali i sama je trpela posledice nepravde.

Slika 19 Zarobljena sopstvenim nebom

Greške iz prošlosti proganjaju nas kad smo najranjiviji

Duboko je udahnula dim. Već je bila otrovana, cigarete su došle tek posle. Nije marila. Nagnula se da sa poda uzme bocu. Možda će joj vino, makar na trenutak, vratiti sjaj u oku.

Odjednom je pomislila kako se dugo nije smejala od srca. Kroz svakodnevicu je prolazila puna vedrine kojom je prikrivala stvarna osećanja. Maskom osmeha prekrivala je pukotine kroz koje bi istina mogla da se probije na površinu. I sutra će, iz navike, kroz svet koračati ozarena.

Slika 29 Zarobljena sopstvenim nebom

Ponekad ništa drugo ne preostaje nego da - živimo

Suze su potekle niz obraze. Kliznule su do bluze i stopile se sa kapljicom vina koja je tu zalutala. Šminka joj se razmazala. Tu mrlju će moći da obriše. Preko nekih drugih, neizbrisivih, navući će masku.

Pomilovala je stomak i pomislila. Jednom sam imala priliku da osetim kako nešto u meni raste. Samo jednom, i nikada više.


Jovana Jovović studira novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije, piše kratke priče i beleži citate i omiljene delove iz knjiga koje čita. Možete ih pronaći na njenom blogu. Obožava Beograd, voli Novi Sad i uvek se vraća u Bar. Leto ne može da zamisli bez mora.

Editors choice