Iskrenost nije stvar činjenica, ili istine, to je samo lični doživljaj koji direktno prenosimo. Iskrenost je jedno, činjenice drugo, istina treće, a sigurno ima i četvrto i peto… Iskrenost je minsko polje, po kome gazimo kao po minskom polju – malo-malo pa nagazimo nešto eksplozivno i odletimo u vazduh. Zašto smo krenuli po minskom polju i da li idemo cik-cak, ili na sreću ili samo teramo pravo, pa šta bude? Sve što smatramo da treba nekome da kažemo, ili što izgovaramo spontano i iskreno, bez ikakvog uvodnoh razmatranja i smatranja, ima svoje motive.
Govorim ti za tvoje dobro – buuum!
Ova nagazna mina eksplodira najjače i najdalje odbacuje u vazduh. Kad se prizemljim, često ustanovim da je osoba prema kojoj sam bila iskrena zarad njenog dobra, uvređena, ljuta, mrzi me i ne želi više da razgovara sa mnom. Koje su to ljute i eksplozivne istine, koje saopštavamo nekome u nameri da mu otvorim oči, prodrmam ga i probudim? Baš te. Koje niko nije tražio od mene. Nego sam rešila da se umešam i da nekome iskreno kažem ono što mu svi prećutkuju – da se stalno oseća na znoj; da ga partner vara; da ga svi na poslu ogovaraju zbog… Da li sam stavno imala na umu dobro te osobe, ili sam prosto zbog nečeg popizdela, dosadilo mi je da osećam, gledam, slušam, pa sam rešila da joj ja kažem ono što me nikako nije pitala i što niko drugi neće da joj kaže. Sa ovakvim motivom (dušebrižničkim ili sebičnim, ili i jedno i drugo) sigurno gazim na minu već u prvom koraku. Niko neće prestati da smrdi, raskinuti ponižavajuću vezu ili promeniti svoje ponašanje na poslu, samo zato što je meni dosadilo da to registrujem i što mislim da bi za tu osobu (a i za sve oko nje) bilo bolje da se koriguje.
