Zašto su devojke danas ljute?

Zašto su devojke danas ljute?

Prilazim parkingu novobeogradske opštine. Ispred mene u redu na rampi tri automobila. Stajem kao četvrti i čekam svoj red. Par minuta i evo me prošao sam ispod rampe i tražim parking mesto. Parkiram i proveravam fasciklu sa papirima potrebnim za poslove u opštini. Neko se uparkirava sa moje desne strane, više od toga ne obraćam pažnju. Svi papiri su tu, mogu da krenem. Podižem glavu i krajičkom oka vidim devojku u susednom automobilu. Gleda me značajno. Izlazim iz automobila, ona takođe iz svog, i zamislite, i dalje me gleda. Hm, uopšte nije loša, sad već pomišljam da bi moglo da padne neko muvanje.

Obraća mi se:

“Izvini, je l’ mogu nešto da te pitam?”

Naravno, bejbe!

“Da, naravno.”

“Nije te sramota?!”

Jao, ovo je neka anketarka. Toliko o muvanju, jebiga! Nego, šta me je uopšte pitala? Da nisam stidljiv? Naravno da nisam. Nego, kakva joj je to anketa?

“Ne.”

ljuta devojka Zašto su devojke danas ljute?

Ljuta je? Ma ne!

Anketarka ćuti dok joj lice lagano poprima nijansu crvene boje.

“Sad si neki frajer, je li? Pa, prva sam došla!”

Frajer ili ne, sad mi tek ništa nije jasno. U stvari jesu dve stvari, definitivno nema muvanja i ovo nije anketarka. Još samo kad bih provalio o čemu to ona.

“Izvini, pojma nemam…”

Ona već peni.

“Ma nemoj! Došla sam pre tebe i pre onog ispred tebe! Obojica se pravite ludi! Ni jedan da me propusti!”

“Gde si došla!?”

“Pa na rampu!”

Ova definitivno nije normalna.

“Izvini, stvarno žurim.”

Udaljavam se lagano i pitam se šta to bi. Valjda mi neće počupati brisače i polupati šoferku. Okrećem se i vidim da je i ona otišla, dobro je. Tek kasnije u opštinskoj čekaonici shvatam šta se zapravo dogodilo. Došla je do rampe iz suprotnog smera i čekala da skrene levo. Kad je već tako, morala je da sačeka sve automobile iz mog reda da prođu kroz rampu, tako bar kažu saobraćajni propisi. Izgleda da je ona mislila da treba drugačije. A opet da sam je video, propustio bih je sigurno. Jebiga sad.

Istog popodneva upadam u saobraćajnu gužvu kod Hajata. Pokušavam da iz pravca Milentija Popovića uđem u ulicu Vladimira Popovića i dalje na Stari savski most – ja i još par hiljada vozača. Milimo. Odjednom sa moje leve strane proleće nešto crveno. Spark i devojka u njemu. Hej, pa i ova je dobra! Ali ni ona definitivno nije normalna. Šta li pokušava? Pre sekund je bila iza mene, a sada se guzi sa strane. Evo je paralelno sa mnom. Kuda misli da prođe!? Samo mi još treba da mi ogrebe auto!

Gledam je sa what-the-fuck izrazom lica i smejem se. E, to je bila greška. Izgleda da sam je iznervirao. Pritiskom na dugme spušta svoj desni prozor i počinje sa bombardovanjem. Ne čujem dobro pa i ja spuštam svoj.

“Mislim, jebote, sve vreme stojiš!”

Ovo je već loša karma! Dva puta u istom danu, mnogo je! Pravim što je moguće ljubazniju facu i pokazujem joj rukom da prođe ispred mene.

“Izvoli.”

“Pa, ne stvarno! Mislim, jebote…”

Zatvaram prozor i čekam da automobil ispred mene napravi malo mesta za nju. Ulazi ispred mene i odmah, bezobrazno, pokušava da se prestroji u sledeću traku. Počinje da se svađa sa nekom ženom koja nije pala na njen šarm, pa neće da je propusti. Umirem od smeha.

Te večeri, u diskoteci, Marku prepričavam događaje od tog dana.

“I tako ti kažem, samo nalećem na neke mnogo važne i opasne ribe. Zamisli da takvu startuješ negde. Pa lupila bi ti šamar zbog drskosti!”

“E, moj Željko, nekad nije bilo tako.”

“Pa, šta je problem, šta se desilo?”

“Jebem li ga… kriza, besparica, isfrustrirani frajeri.”

“Eh, sad, zašto smo mi isfrustrirani?”

“Zato što su one ljute. Većina ih je takva. Čarobni krug.”

Ne dajem Marku za pravo. On i njegove teorije. Lupeta. I onda je vidim. Prelepa je, ima plavu talasastu kosu baš onakvu kakvu ja volim, stoji za šankom sa drugaricom, pričaju i smeju se. Ona sigurno nije ljuta. Eh, kako se samo lepo smeje… Pitam Marka:

“Je l` ti se sviđa ona crna tamo?”

“Koja crna?”

Pokazujem mu drugaricu od moje plavuše.

“Ona tamo, kovrdžava.”

“Da, ali…”

“Nema ‘ali’, idemo!”

“Je l’ vidiš da neko nekom ovde prilazi?”

“Ne, ali šta sad treba da radim, da stojim celo veče i blejim?”

“To ti je fazon ovde.”

“Ma da, sigurno, idem ja. Kad ti dam signal pridruži se.”

“Kako hoćeš.”

Priznajem, malo mi je frka, naročito posle Markovih reči ohrabrenja. Ipak devojka deluje normalno, neće me pojesti kao što bi one dve aždaje od danas. Obraćam pažnju na nekog ćelavog lika koji stoji pored mene i Marka i već imam uvodni line, a za posle videćemo. Prilazim sa svojim najboljim osmehom.

“Ćao.”

Plavuša se i dalje osmehuje, ali smanjenim intezitetom.

“Ćao?”

“Devojke, smorio sam se pored onog ćelavog tamo, je l’ mogu malo da budem ovde pored vas?”

Sad je već ozbiljna.

“Molim?”

“Kažem, smorio sam se pored onog ćelavog. Je l’ mogu da budem ovde sa vama?

Ljuta je.

“Ma bežiiiiii!”

Okrećem se crnki, srećom bar ona nije ljuta. Sleže ramenima i osmehuje mi se.

“Čekamo nekog.”

“Dobro.”

Vraćam se na svoje mesto izmedju Marka i ćelavog. Marko me gleda pogledom “rekao sam ti”, a ja lagano padam u bedak i pitam se zašto su danas devojke ljute?


Željko Marjanović: U konstantnoj potrazi za Nedođijom, večiti dečak, sanjar, optimista. Nepokolebljivo uveren da će osmeh spasiti svet.

Komentari