Pa, ako prihvatimo sve češću konstataciju pedagoga, nastavnika i profesora, svih koji rade sa decom svih uzrasta, da je svaka generacija sve tuplja, sve sporije kapira, lošije čita, ima manju koncentraciju i slabije pamti, možemo da potražimo i pronađemo brojna opravdanja – zapadizacija, kompjuterizacija, materijalno siromašenje, pad porodičnih i ljudskih vrednosti… Sve to negde ima smisla i jeste razlog za opšte otupavljenje mladih. Sede pred kompjuterima, kroz koje dopiru u ogromnost sveta koji ih okružuje, a da više ne moraju da izađu iz sobe. Ni iz svog grada, a kamoli iz zemlje. Ima mnogo mladih koji su more prvi put videli tek u završnim godinama srednje škole, na ekskurziji u Grčku ili Italiju, koju su im roditelji platili na rate, uz žestoka odricanja. A ima i onih čiji roditelji nisu imali čega da se odreknu. Materijalna beda implicira duhovnu. Ostajanje u granicama koje beda postavlja na svaki način i na svakom nivou iskustva i percepcije. Ta ograničena i otupljena mladež, deca novog veka, milenijumci, žive u zemlji, pa… pet puta manjoj nego što je bila za nas, potrošače druge polovine 20. veka. Pomnožite tu peticu sa činjenicom da nikad nisu čuli slovenački i makedonski, da se nikad nisu u kampu u Makarskoj družili sa buntovnom omladinom iz cele zemlje i pevali uz gitare iste pesme, koje su svi znali i koje su sve bile “naše” jer jekavica i ekavica nikome nije predstavljala problem, da nikada nisu išli na skijanje na Vogel ili Šar planinu, da najverovatnije nemaju ni pozorišnu ni bioskopsku kulturu i dodajte još sve čega se setite, a što sam zaboravila da ubacim u obračun i dobićete tu tupavost, zbog koje prosvetari jadikuju i cokću.
