Udale se i one iz srednje koje tokom školovanja ni dečka nisu imale. Šljašte u belom, bacaju sito, glume nevinašca, piju šampanjac ispred kičaste torte i na kraju sledi onlajn predstavljanje svojih novorođenčadi, dok kurtoazni ljudi lajkuju i ostavljaju “cucu-bubu” komentare.
Udalo se sve živo i mrtvo. Ja o tome ne razmišljam... Ne, uopšte
Ne mogu a da se ne zapitam: da li ću biti ona koja se nikad neće udati? Već puštam film: ja u velikoj kući sa psima, oni su moja deca, a s vremena na vreme odlazim na neki daleki put da u, za moje godine neprikladnom, kupaćem kostimu pred mlađanim muškarcima glumim razvedenu poslovnu ženu. Čini mi se da ću mnogo morati da se foliram i fejkujem da bih prikrila stvarno stanje stvari. Ili neću?
Mada, što više razmišljam o tome, sve mi se čini da se nikad neću udati. Nije da žurim, ali ono, ni za jedno prezime nisam ni pomislila da bi moglo da bude moje. Nijedno i ne leži; uvek je moje ime nekako predugačko ili prekratko. Ili se jednostavno ne slaže, pa u sintezi zvuči kao ime pevaljke iz motela sa Ibarske magistrale.
Moje drugarice znale su da u salonu venčanica isfoliraju da su snaše samo da bi na par minuta uskočile u haljinu iz klinačkih snova. Ja ne. Nikada nisam probala venčanice iz obesti, niti zamišljala dan kada ću reći da. Možda i lažem. Eto, to je razlog da me niko i ne poželi za ženu. Često lažem sebe i, najrealnije, nemam pojma šta želim od života. Znam šta neću, valjda je i to dobro za početak?!
Zar bi neko poželeo ženu kojoj je često bitnija frizura od ručka?! Prljavi sudovi odavno su normalna stvar. Nisam aljkava, ali nekako uvek ima bitnijih stvari da se srede. Dobro, realno, znam da kuvam, ali od klope spremam isključivo ono što ja volim. Logično, sebi sam najbitnija. Taman posla da uhvatim i zgotovim neko mesište ili da se udubim u zapršku!
Kom muškarcu bi se svidelo da žena, nakon predugog radnog dana, uđe u stan, baci torbu na krevet i iz frižidera izvadi svoje omiljeno alkoholno piće? Nakon dve čašice, opet je ispred kompa, a posle toga: skidanje šminke, noćna krema, pranje zuba i krevet. Sutra je novi radni dan, pun nekih novih iznenađenja. Naravno, van kuće.
Nekada se ta žena napije i povraća. Nekada joj se ne ustaje iz kreveta. Često je nervozna i samoživa, a subota joj služi za izležavanje i gledanje akcionih filmova. Pivo pije kao limunadu, iz osveženja i zezanja. Radi šta želi, šta joj je ćef, seks se dešava po njenom kalendaru. Uvek se sve događa kada je njoj po volji. Teško je živeti sa takvom osobom. Još teže deliti životni prostor. Za takvu osobu potrebni su živci kao konopci, ma kao lijane.
A tek deca! Svako ko me malčice poznaje ne može da me zamisli kao dobru, brižnu majku. Tačno je, neki ljudi jednostavno ne zaslužuju decu. Možda sam ja u toj grupi, a možda me još uvek nije pecnuo taj famozni materinski instinkt. Za divno čudo, deca me vole. Valjda zato što im se ne kreveljim u facu, već im se obraćam kao da su odrasli. Opet, čini mi se da to nije odlika potencijalno dobre majke. Ako sam već “tetka iz pakla”, kako sam dobila nadimak, šta mi garantuje da ću biti nešto bolja mama?
Nisam više ni toliko mlada, pa da neki može da se pohvali kako je oženio mladu, perspektivnu devojku. Nisam ni dovoljno stara da shvatim ozbiljnost institucije braka. Za mene je to i dalje postsvadbeni period ili vreme kada sve žurke na ovom svetu prestaju i kupuje se nameštaj udvoje. A još toliko žurki čeka moje štikle.
Martina Anđelković pola dana živi stvaran život, a pola provodi na društvenim mrežama. Autorka i voditeljka fiktivnog kulinarskog show-a, fejk plavuša i deda Pajina unuka.
