Znate ono kad igrate basket sa dečacima, laktate se bezobrazno i trčite da ih pregazite, a oni se u početku sklanjaju i pokušavaju da ne budu grubi, a vi sve bezobraznije koristite to što ste žensko u muškoj ekipi, dok ne naiđete na neki baš tvrd blok?
Žene ne oklevaju da upotrebe svu svoju snagu i oslanjaju se na to da se muškarci neće svom snagom suprotstaviti i na ostalim terenima. Uopšte, se ne ponašaju sportski. Koriste svoju slabost da u muškarcima izazovu potrebu za zaštitiom, osećanje krivice i zbunjenost i tako je pretvaraju u snagu.
Žensko oružje je razoružavanje. I usmeravanje muškog oružja ka njima samima.
I najprostodušnija žena je u žaru igre, bilo da se igra odvija sa loptom, ili na emotivnom i psihološkom terenu, osetila poriv da pobedi uz pomoć lukavstva i manipulacije. Ali bezazlene igre prerastaju u vrlo maligne, ako nas muškarci puste da se osilimo.
Kad žena pobeđuje, nadvladava, nadigrava, nadmudruje i nadjebava muškarca, a on se nikako ne snalazi da joj stane na put, da se suprotstavi, izmakne, lupi šakom o sto i prekine ugnjetavanje, ona postaje siledžija.
Kad namirišemo mušku slabost, postajemo ajkule koje su osetile krv. Grizemo da odgrizemo. I pojedemo. Gazimo da zgazimo i ugazimo. Ne propuštamo nijednu priliku da pokažemo svoju nadmoć. I ako nismo rođene domine, pa je ovakav odnos snaga ostvarenje našeg sna o idealnoj vezi, uopšte nismo srećne zbog toga.
