Kad dođu deca, život vam se promeni, to vam svi govore, kao da vi možete da zamislite šta to znači. A onda to iskusite, dođu deca i život vam se promeni. I shvatite da to pre svega znači da više niste samo svoji, da svako vaše raspoloženje, svaka akcija, svaka odluka, sve što osećate, govorite i činite, utiče na njihovu sudbinu, da su vam ta vaša deca poverena na milost i nemilost. Ljubav dosta pomaže da milost preovlađuje, ali ponekad je nemilost. Ponekad samo glumite pažnju, ponekad vam deca toliko smetaju, da ne možete da ne razmišljate o tome kako vam je život bio jednostavan, bezbrižan i pun zadovoljstva, dok njih nije bilo, nek’ su oni vama živi i zdravi (uvek i to pomislite, za svaki slučaj, da ne čuje zlo), ali da ste znali šta vas čeka, možda biste čekali još malo, da budete spremniji, zreliji, velikodušniji… Istina je da nikad niste spremni za majčinstvo i da kroz osnovnu obuku prolazite tek kad već držite u rukama mladunče, koje vam je povereno.
Mlade majke (a to su sve one koje imaju malu decu, bez obzira koliko godina imale) suočavaju se sa kompleksnim zahtevima – deca traže svoje i to odmah i u ogromnim količinama, ali majke ne prestaju da budu osobe (a sve što je u njima ličnost, kao da se potpuno razlikuje od majke) koje imaju svoje osobene potrebe, koje moraju biti zadovoljene, makar u minimalnim količinama. Sve mlade majke su prvih par godina dosta lude, jer ne mogu da usklade zahteve svojih mladunaca, sa zahtevima svoje duše i svoje ličnosti, ali one ne znaju da to nije zbog njihove nemoći da to izvedu, nego zato što je to jednostavno neizvodljivo, kad imate bebe, koje su još uvek deo vas, kao i dok su bile u stomaku.
