Zmaj koji je jeo godine

Zmaj koji je jeo godine

Imao sam strašnog zmaja. Kao klinac sam ga dobio, tek tako. Možda sam ga pokupio negde na ulici, kao kliker ili sličicu iz onih gotivnih zelenih žvaka. Ili je to bio poklon za Novu godinu. Nije ni bitno. Samo sam jedan dan primetio da je tu. Bio je to fin mali zmajček. Ipak, nije to nimalo naivna stvar. Ni slučajno! Siguran sam da niko nije ni pomislio koliko je teško odgajati jednog zmaja.

Zmaj je po prirodi vrlo alavo biće. Nije uopšte čudno što se u ovim našim krajevima naziva i ala. Ona oduzima celo čovekovo telo i dušu, ume da zagrebe čovekovu utrobu mlataranjem svojih krila, iako ponekada, samo naivno, uzme da se igra slatkom malom izvrnutom tortom. Naravno, prvo je bila aždajica. Može li se čovek nekako normalno postaviti prema tom čudu? Svakako, može se čak i igrati s njim, može leteti na njemu, uzdići se do neshvatljivih visina. Na krilima velikog samopouzdanja, čovek čak može izvoditi i neverovatne trikove, dok svi oko njega strepe u neverici. Međutim, nije oduvek bilo ni tako s mojim zmajem.

U početku, to aždajče uglavnom je bilo skriveno, uplašeno od pogleda koji su tražili neobičnost za osudu. Bilo je sasvim normalno u tom velikom svetu voditi ratove, tući decu, varati ženu, ali ne i imati svog ličnog zmaja. Imati čak i puža je u poređenju sa držanjem ale, bilo podnošljivo i dečački. Aždaja je naprosto bila nesvarljiva hrana za čovečanstvo. Sad kad razmislim o tom dobu, čoveče, nas dvojica smo mogli biti savršeni glumački par za film “Pritajeni tigar, skriveni zmaj”. No, dobro, život nas je provozao nekim drugim kolosekom.

Slika 15 Zmaj koji je jeo godine

Moj zmajček je rastao s godinama, učio je, kroz zezanje i kroz igru. S njim se naprosto nije moglo ozbiljno ili se možda čak i ja sam nisam u početku baš najbolje nosio s njim. Ne znam tačno šta je bilo u pitanju, ali sve mi se čini da ga nikada nisam dobro osedlao. Sve češće je iskakao sasvim neočekivano, plašio ljude oko mene, prijatelje, devojke. I nije to bilo ono najgore, jer na kraju ja sam počeo i sam da se plašim sopstvenog zmaja. Stvari su počele načisto da izmiču kontroli. Leteli bismo, a onda bi me, kao najgori ortak, prvo kao slučajno izudarao repom, pa se pustio u naglo propadanje, sve vreme bljući vatru oko sebe. Jednom mi je čak zapalio pantalone, a trebalo je da idem na neku svečanu večeru. Prvih par puta je bilo i zanimljivo, divlje, potpuno nenormalno. Čovek kao ja može sebi da dopusti da pređe preko tih nekoliko naizgled nenamernih buntovništava, ali na kraju, to je postalo neizdrživo. Ovo čudesno biće se nije smirivalo. Da li je potrebno da kažem da sam se zbog njega toliko puta osećao gotovim? Uspeo sam jednom prilikom da ga oteram, i nije se vraćao dugo. Onda se samo pojavio, kao da je bio tu i juče, i istog dana me je ujeo za ruku, čim sam pokušao da ga pomazim. Jednom sam uspeo i da ga vežem, danima smo gušili jedan drugog, lupali glavama o zidove i rvali se u blatu, ali vezao sam ga. Gomila mornarskih čvorova. Zapušio sam mu usta knjigama. Bacio sam mu sve Kunderine (Milan Kundera)  i Heseove (Hermann Hesse) romane u čeljust. Nije vredelo, oslobodio se posle nekoliko nedelja. Zaista ne znam šta više da radim s njim. Ta divlja strast, nedoigrana krilata bitanga, neodoljivo me je pozivala da raskomadam zmaja u sebi, da ga istrgnem iz duše i razlupam krvnički o beton. Samo, postojala je jedna velika prepreka. Ja sam bio čovek. A on zmaj. I zmaja je moguće lišiti života samo u bajkama. A ovo je bio stvaran život.

Bilo je to neko mirno popodne. Zavaljen, slušao sam najsporiji mogući jazz i krio se od vrućine. Mislim da sam čuo zmaja kako hrče. Ili je to bila truba u pesmi. Video sam leptira. Čuo sam klepetanje krila. Obuzela me je neka čudna uznemirenost. Zmaj se meškoljio, a leptir je obigravao oko njega, kao da ga svesno izaziva. Pratio sam tu čudnu bitku, sna i čikanja i bio sam siguran da će ovo imati sasvim logičan epilog. U jednom trenutku, aždaja je naglo otvorila oči i kao i svaki reptil brzog jezika, u sekundi uvukla leptira u sebe. Oduvek je imala pik na leptire. Samo se oblizala i nastavila dalje da drema. Mislim da je opet počela da hrče. Izbacivala je male kolutove od dima kroz nozdrve. Neki su imali običaj da osećaju leptire. Meni je zapao zmaj.

Nikada mu nisam dao ime. S godinama je sam od sebe dobijao toliko imena da sam i prestao da ih pamtim. Ljubav. Sujeta. Ljubomora. Strah. Ljudožder. Samopouzdanje. Upoznajte se. Preterivanje, Uveličavanje, Nestrpljenje…

Jer, ako uhvatiš svog zmaja, znaj da koračaš pravo u minsko polje i bolje bi ti bilo da znaš da letiš i padaš, jer svakako će nešto odleteti u vazduh.


Nemanja Lukić, turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.