Kao i većina latinoameričkih plesova, i rumba ima korene među siromašnim ljudima. Rumba je ples koji su kao deo svog folklora izvodili afrički robovi na podneblju Kube i drugih karipskih ostrva još u 16. veku. U vreme nastanka rumbe, melodija i nije bila toliko značajna, koliko sami ritmovi koji su dobijani lupanjem po različitim upotrebnim predmetima (lonac, šerpa, kašika, flaša…) Jedan od prvih, primitivnijih oblika rumbe opisan je kao neko oponašanje domaćih životinja, tačnije oponašanje nekih njihovih pokreta. Svi tadašnji pokreti više su ličili na neku egzibiciju nego na ples. Recimo, korak nazvan cucaracha je označavao gaženje bubašvabe, a spot turn je bilo koračanje robova oko ivice dvokolica. Robovi su pravili male korake noseći teške okove.
Sama reč rumba znači praznik ili ples i predstavlja skup plesova koji se interpretiraju u paru. Rumba predstavlja čitavu porodicu ritmova, jednako kao i stil plesanja: son (popularan ples srednje klase na Kubi i sporija i prefinjenija verzija izvorne rumbe), danzon (ples bogatog kubanskog društva, u kome su se plesali veoma mali koraci i gde dame prave nežne pokrete kukovima, dok istovremeno savijaju i opružaju kolena), guagira, guaracha i naningo su sve rumba plesovi. Rumba je kombinacja afričkih ritmova i španskih melodija. Prvo je stekla popularnost u Havani osamdesetih godina prošlog veka. Sa tako snažnim seksualnim i senzualnim utiscima koje je ostavljala na posmatrače, a i plesače, rumba je često bila sankcionisana i zabranjivana, karakterisana kao širenje bluda i nemorala. Rumba je prvi put stigla u SAD 1913. godine, a interesovanje za nju nije poraslo sve do1929, kada je Havijer Kugat (Xavier Cugat) oformio Latin American Style orkestar i počeo da širi ritmove rumbe širom zemlje, a čak su nastupali i u nekim od prvih snimljenih zvučnih filmova. Do kraja tridesetih, postali su najbolji latino orkestar kog je Severna Amerika znala.
Tridesetih godina, Rumba dolazi u Evropu. “The Peanut Vendor” je prva rumba numera koja osvaja ovaj kontinent. Prve koreografije evropske rumbe kreirali su Englezi, a zatim su ih preuzeli Francuzi i Nemci. Početkom tridesetih rumba se nije baš probila, jer je bila isuviše neobična i neshvatljiva za Evropljane. Najčešće se plesao foxtrott sa dodavanjem pokreta kukovima na kojima se svaka rumba i zasniva. Posle Drugog svetskog rata, tačnije pedesetih i šezdesetih godina Francuzi i Englezi su raspravljali o standardizaciji tehnike rumbe. Dvoumili su se oko prihvatljivije verzije rumbe između cuban style i square rumba, a proširio se cuban style jer je najprirodnije delovao. I danas se u plesnim školama pleše cuban style rumba, s tim što je njen ritam sada malo sporiji i elegantniji nego ranije.
Kao ples, rumba je suštinski jedna seksualna pantomima koja se pleše jako brzo, s preteranim i prenaglašenim pokretima kukovima i senzualnim i agresivnim stavom kod muškarca, a obrambenim kod žene. Rumba ima erotski karakter, a naglašava umetnost ženskog zavođenja. Neki ovaj ples doživljavaju kao ples zavođenja, dok ga drugi opet shvataju kao “najljubavniji”. Ona svakako ističe ženski pokušaj da dominira nad muškarcem. U svakoj koreografiji rumbe, kod žene su prisutni elementi izazovi, zavedi i beži, pa je muškarac zaveden i odmah nakon toga odbijen. Eksplicitni i ekspresivni pokreti kukovima u rumbi su rezultat pomeranja stopala bez prethodnog pomeranja težine u tom pravcu. Žena u cilju zavodjenja koristi samo kukove, dok muškarac obično koristi celo telo. Kolena su pri pomeranju blago savijena i rezultat njihovog ispravljanja je karakteristična akcija kukova. Dijalog plesom simbolizuje ženu koja se dvoumi između predanosti i odbijanja, i muškarca, koji se takođe dvoumi, između privlačenja i slobode. Svaki pokret traje pola takta, a akcija tela pojavljuje se u drugoj polovini takta. Akcenat treba staviti na dinamiku i usklađenost ritma i pokreta. Pokreti rukama treba da proizilaze iz središta tela i da budu rezultat kretanja tela. Pažnju treba posvetiti takođe i prezentaciji stopala. Stopala su stalno u kontaktu sa podom. Partner mora osećajno da vodi svoju partnerku i da sledi senzitivno njene pokrete. Rumba ne mora da se pleše samo uz latino ritmove, danas se često pleše i na pop melodije, i veoma lepo deluje. Muzika je nežna, prijatna, spora, senzualna i nadasve romantična.
Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.
